Nauči me voljeti

27

** 10 DANA KASNIJE**
Njegov pogled kad se pijavi na vratima kuce biva upucen prvo meni, a ja kao da ga prvi put vidim zatreperim. Jakov i Bogdan su ga odmah poveli u kucu,cak i kad je ranjen Lav izgleda mocno.

-" Idi kod njega..."

Marija me potapse po ledjima u znak podrske te isti tren krenem... Na ulazu u njegovu sobu Jakov mi klimne glavom, te duboko udahnem i udjem...

-" Kako si..."

Izustim najgluplje pitanje, ali dobijem njegov pogled.

-" Nisam umro"

Pridjem pored njegovog kreveta.

-" Boli li te?"

-" Vise ne, sjutra ce vec biti bolje."

Govorio je jedva, zasto imam tremu. Dlanovi mi se znoje.

-" Zasto nijesi slusala Viktora i Jakova?"

-" Slusala sam..."

-" Bila si u bolnicu kada nijesi smjela, zasto nikad ne slusas sta ti se kaze?"

-" Brinula sam za tebe..."

-" Nisi smjela da brines..."

-" Kad nekog volis moras da brines..."

Zaklopio je oci, i udahnuo koliko je mogao. Pustila sam ga da spava i ako je ostao nedorecen. Napustila sam njegovu sobu i sjela i sisla u dnevnu pored kamina.
Ne mogu da razjasnim osjecanja zbog ovog susreta, je li njemu stalo koliko i meni? Kako je meni odjednom toliko bitan?
(***)
Budim se pokrivena u stolici... Marija je postavila dorucak, te na sto postavi i za Lava. Naravno, pokupila sam tacnu i krenula prema njegovoj sobi. Kao da sam dijete jedva sam cekala da ga vidim... Polako udjem u sobu i ne zatwknem ga u krevetu.

-" Sta radis!?"

Kazem glasno dok on spusta majicu...

-" Zasto me nisi pozvao da ti pomognem, vrati se u krevet Lave"

-" Moramo da porazgovaramo..."

Jedva dodje do stolice, mrsteci se i od bola koji osjeca, polako se njestao te mi uputi pogled.

-" Slusam..."

Prekinem tisinu, a on spusti pogled na tren...