Život je kocka 🔚

I poglavlje

Šokiran sam. Poslovno odelo, krojeno po mojoj meri me guši.

Ništa mi nije jasno. Ovako mala beba ispred mog stana? Mogao je bilo ko da je ostavi. Seo sam pored bebe i pokušao da osmislim pametno rešenje. Ništa mi ne pada na pamet, posle iscrpljujućeg dana na poslu ovo mi ni malo nije trebalo.

Par puta sam proverio da li je možda neko došao da potraži bebu ali nelogično je da bi neko iz zgrade ostavio bebu baš ispred mog stana.

Srećom beba je mirna. Ili sam to ipak prerano pomislio. Još uvek svoju misao nisam ni završio beba je počela da plače. Šta sada da radim? U mom okruženju niko nema decu. Beba počinje da vrišti a ja još uvek nisam siguran šta bih trebao sada da radim. Možda da je uzmem? Šta ako počne još gore da plače? Ali koliko može gore od ovog? Dok su se pitanja ređala jedna za drugim, beba je plakala.

Uzeću je. Ali kako? Koliko uopšte može biti teško uzeti bebu? Posle par neuspelih pokušaja, uspeo sam. Ali beba je još uvek plakala. Krenuo sam da šetam po stanu. Čudan osećaj je vladao mojim telom. Možda jedan viski reši problem? Ne, Bože kako sam to uopšte pomislio? Sam sam sa bebom o kojoj ne znam ništa. Mislim da spava. Hitno moram nešto da učinim. Ne mogu da zadržim bebu u svom stanu.

Telefon je zvonio, tačnije uopšte nije ni prestao od kada sam izašao iz automobila. Ne želim trenutno ni sa kim da pričam. Ni sam ne znam šta se dešava, još teže znam da njima objasnim situaciju.

Pola sata kasnije neko uporno zvoni. Osim mog najboljeg prijatelja Petra niko ne dolazi ovako kasno. O Bože kako sam zaboravio ako nastavi ovako probudiće bebu. Požurio sam da otvorim pre nego što se još jedna misao ispuni. Odmah je krenuo sa ispitivanjem.

"Ponovo si počeo da preteruješ. Dani ti prolaze u firmi. Ne izlaziš, mladost ti prolazi."

"Nisam do sada radio, samo mi je nešto iskrslo pa nisam stigao da vam javim da ne dolazim."

"Nisi svestan kakvu zabavu si propustio."

Nakon ove rečenice sam samo počeo da se smejem. On nije svestan kakvu je zabavu on propustio. Odlučio sam da ipak sam vidi razlog zbog kog sam propustio 'zabavu'.

Njegova faca kada je ugledao malo stvorenje u mom dnevnom boravku vredna je milion dolara. Ćutao je a ja sam čekao da prebrodi šok. Ni sam još uvek nisam siguran šta se
dešava.

"Da li ja dobro vidim? Tebra u tvom dnevnom je beba? Pogrešio sam stan, zar ne?"

" Ne, nisi pogrešio. Nisam siguran ni šta da kažem osim toga da..." Kada sam mu ispričao sve što sam i sam znao, prvo pitanje je bilo.

" Da li imaš neki alkohol?"

"Ne možeš sada da piješ. Dovoljno si pio. Sada moramo da osmislimo najbolje rešenje."

"Znam, odnećemo je policiji."

"I šta ćemo im reći? Ne budi glup. Optužiće nas za otmicu."

"Do sutra ćemo nešto već da osmislimo, potreban mi je sada odmor."

Da li on mene zeza? Njemu je potreban odmor? Šta je sa mnom? Pa meni su ispred stana ostavili bebu bez ijednog najmanjeg obaveštenja.

Subota, 08.00

Danas ne idem na posao. Cele noći sam tražio na internetu šta jedu bebe i kako uopšte treba čuvati jednu malu bebu. U celom haosu sam shvatio da je možda najbolje da sam bebu odmah odneo policiji. Brzo sam odustao od te ideje.

" Šta misliš da uradiš test očinstva? Sve je moguće." Ma da li je on normalan, šta on meni predlaže. I onako sam umoran, cele noći nisam spavao. Uopšte mi ne trebaju njegove 'pametne' ideje.

" Da li si ti normalan? Nema šanse! To je nemoguće! Da li si ti svestan šta pokušavaš da mi kažeš? "

" Da, jesam. Opusti..."

" Kako da se opustim? Ne shvataš... Kada bi postojala i najmanja mogućnost da je dete moje znaš šta bi se sve promenilo? Pa život bi mi bio uništen! "

" Tako nervozan ne pomažeš ni sebi ni meni. Odmori a za to vreme ću ja paziti bebu. Kasnije ćemo da pričamo. "

" Probudi me za 1h."

Svestan sam da previše burno reagujem ali ovo menja sve. Da li postoji mogućnost da sam ja otac? Uvek sam koristio zaštitu. Naravno da nije moguće. Ovo je samo slučajnost i ništa više. Najbolje je da ipak odem u policiju.

" Hej, budi se. Beba neprestano plače, ne znam šta da radim."

Bože uspavao sam se, spavao sam više od 2h. Odmah sam ustao i otišao u dnevni boravak. Tek je 10h. Možda je beba gladna. Nisam je nahranio nijednom.

"Neko mora u kupovinu. Trebaju nam stvari, pelene, hrana."

"Tebra odakle ja znam šta je potrebno za bebu? Ja to ne mogu."

"Sinoć sam malo istražio napravio sam spisak. Mislim da je najbolje da odemo zajedno."

Nakon kupovine odmah smo se vratili u stan. Još uvek sam očekivao da će se možda neko pojaviti i reći da je beba njihova. Ali to se nažalost nije dogodilo. Zahvaljujući internetu naučio sam kako presvući, nahraniti bebu... Imao sam sreće jer je ova beba veoma mirna.

Vikend je munjevitom brzinom prošao. Nisam ni shvatio da je ponedeljak dok me sekretarica nije obavestila da kasnim na sastanak. Kako sam to sebi uopšte dozvolio? Kao da uopšte znam gde se nalazim.

"Otkaži sve sastanke." - Obavestio sam svoju sekretaricu.

"U redu, gospodine." Stigao mi je odgovor nakon par minuta. Ovo je prvi put da otkazujem svoje sastanke. Nadam se da iz tog razloga neće biti problema.

Nahranio sam bebu, presvukao je i konačno odlučio da odem u policiju. Ovako ništa ne postižem. Svestan sam da postoji mogućnost ukoliko ovaj slučaj dospe do medija, moja karijera može da postane prah.

"Ovo je najbolje rešenje, radiš pravi stvar. " Sam sebe bodrim dok idem ka policijskoj stanici. Na ulazu me svi pozdravljaju. Ali nisam propustio ni sve te znatiželjne poglede.

"Dobar dan, želim da vidim inspektora Sašu. "

"Dobar dan gospodine, inspektor je trenutno na pauzi. Odmah ću ga obavestiti da ste Vi došli. Izvolite da li želite nešto da popijete? "

Navikao sam da posle toliko godina, gde god da se pojavim, svi se prema meni ponašaju sa poštovanjem. Ali u ovom trenutku to mi uopšte nije trebalo. Potrebno mi je rešenje ovog misterioznog slučaja i par sati sna.

" Dobro došao Aleksandre. Kojim dobrom ti ovde?"

" Da li možemo u kancelariji da pričamo?"

"Naravno, naravno. Izvoli. Da li želiš nešto da popiješ?"

"Ne, hvala puno. Ovako, odmah želim da pređem na stvar. "

" Naravno izvoli, slušam te."
.....