Život je kocka 🔚

XIII poglavlje

Kada mi radnik iz obezbeđenja preda ključeve automobila tek sada shvatim sam ostavio sedište za Miu u firmi. Ne smem da rizikujem da je ponovo držim u krilu do stana. Socijalna služba prati saki moj korak kada bi saznali za ovako nešto  verujem da ne bi prošao tako lako. Moram da smislim neko rešenje.

"Postoji neki problem?" Progovori sada devojka iza mene.

Ne znam koliko mogu da joj verujem ali ipak ja sam tu. Ne može ništa da uradi Mii.

"Hm, da. Kada sam čuo za Petra izleteo sam iz firme sa Miom u naručju tako da sam zaboravio da ponesem sedište za auto. Inače koristim to kao jedno, mnogo mi je praktičnije. Očigledno da moram to uskoro da promenim." Dodao sam na kraju. Sada mi izgleda malo bolje s obzirom da je do malo pre plakala mislim da mi se učinio maleni osmeh.

"Rešićemo to lako. Evo ako ti nije problem mogu ja da sedim pozadi sa malenom princezom?" Upitala je nevino gledajući Miu sa osmehom.

"Mislim da nemam drugi izbor." Odgovorio sam a onda sa Miom u naručju otvorio vrata ovoj čudnoj devojci. "Izvoli." Poljubio sam Miu a odmah zatim je predao ovoj nepoznatoj devojci.

Ušao sam u automobil i krenuo da vozim ka mom stanu. Na pola puta sam se setio da moram ozbiljno da popričam sa ovom devojkom.

"Idemo do mog stana, moramo ozbiljno da pričamo a onda ću da te odvezem gde god želiš." Dodao sam, ne želim da pomisli da sam neki ludak, ali ni Petar ni ja ne puštamo ljude previše blizu. Ona je očigledno veoma hrabra kada je uspela da uđe na intenzivnoj nezi. Meni nikada nije bio problem da uradim šta god poželim pa ni ovo nisam video kao neku opasnost.

Sama scena gde ona ulazi u bolnici, udara u mene i njeno lice koje je naduveno od plača mi se konstantno vrti u glavi. Niko ne plače zbog nekog čoveka koga ne zna. Ova devojka koja mi se predstavila kao Nevena, izgleda kao fina devojka. Moja procena je uvek bila odlična nadam se da i ovog puta neću pogrešiti.

"U redu." Dodala je dok je pažljivo gledala u Miu koja se igrala njenom narukvicom. Ubrzo se opustila pa je počela razgovor sa Miom. U svakoj rečenici joj je govorila princezo, to me je tako potsetilo na Petra. On ju je od kada je saznao da je Mia moja ćerka nazivao princezom.

"Ne plašiš se da sam neki psihopata?" Upitao sam je kroz šalu, bilo mi je izuzetno glupo da ćutimo do stana. Želim da se opusti da bih saznao što više.

"Petrov si drug, ne verujem da se druži sa psihopatama." Prihvatila je moju šalu i sa osmehom me pogledala.

Sama informacija da zna ko sam ja, me je iskreno iznenadila. Ali saznaću svakako.

Parkiram u garaži i izlazim iz automobila pre Nevena kako bih joj otvorio vrata i uzeo Miu.

"Izvoli." Čekam da Nevena izađe kako bih zatvorio vrata. Krećemo ka liftu. Nadam se da su mama i tata stigli kako bi mogli da pričuvaju Miu dok popričam sa Nevenom. Razgovor ostavljam za stan tako da vreme u liftu prolazi u prijatnoj tišini.

Otključavam vrata stana i pokazujem rukom Neveni  da prođe. Zahvali se sa lažnim osmehom na licu. Tek sada vidim da su joj oči pune i da je moguće da će svakog trenutka početi da plače. Dok ostavljam ključeve na komodi, čujem glasove iz dnevnog boravka. Kada uđem unutra majkino pitanje me iznenadi.

"Da li si konačno odlučio da nas upoznaš sa svojom devojkom? Kako si lepa." Nastavila je majka da se divi Neveni dok sam ja sa Miom stajao na ulazu u dnevni boravak i posmatrao ovu scenu.

___________________________________

Uživajte ❤