Život je kocka 🔚

XXXIV poglavlje

XXVI IZNENAĐENJE

Petar P. O. V.

"Petre, ljubavi, Helena danas izlazi iz bolnice da li hoćeš sa mnom da ideš?" Dok me ljubi po licu Nevena mi postavlja jedno pitanje koje nikako nisam očekivao, a ovako me ostavlja nemoćnog.

"Ne znam. Imam neke obaveze." Odgovaram pokušavajući da eskiviram takvu odgovornost, pre svega što znam kakav odnos vlada između Helene i Aleksandra. Nisam se mešao i ne želim da se mešam, to što su igrom slučajnosti Nevena i Helena prijateljice ne želim da utiče na moje prijateljstvo sa Aleksandrom.

"Molim tee. Ne mogu sama da idem po nju. Ima puno stvari koje treba preneti ovde. Želim da je nagovorim da ostane ovde sa mnom, zajedno ćemo se izboriti sa manijakom a i biću mirnija kada znam da je pored mene."

"Pokušaću da završim sve pre toga, ali ne mogu da ti obećam." Pričaću prvo sa Aleksandrom, on je sada jedina obaveza koju imam jer ne želim da bude da radim iza njegovih leđa.

"Najbolji si ljubavi." Umiljatim tonom mi govori dok sedi na meni. Obožavam ovo njeno stanje kada može celog dana samo da se mazi. Za par dana nam je dva meseca veze i neverovatno je kako vreme brzo prolazi, želim da smislim neki originalan poklon jer ona zaslužuje svu pažnju ovog sveta.

"Moram sada da idem, čujemo se čim završim sve obaveze." Pre nego što zatvorim vrata stana u imeniku potražim Aleksandra u kontaktima.

"Gde si?" Upitam kratko nakon što mi se javi.

"Da li znaš koliko su sati? Naravno da sam u stanu." Pospano mi odgovara, izgleda da sam ga probudio.

"Stižem za 20 minuta."

Prekinuo mi je vezu pre nego što sam stigao da pitam da li mu je nešto potrebno. Ne bi bio prvi put da nema alkohola u stanu ili višak hrane. Od kada se sve ovo izdešavalo totalno je rasejan ali bar vodi računa o Mii.

Kao što sam i rekao dvadesetak minuta kasnije okrenuo sam ponovo Aleksandra kako bi mi otvorio vrata.

"Uđi, malo pre sam otključao." Aleksandra zatičem na ugaonoj garnituri sa kafom u ruci.

"Dobro jutro." Izgovorim kako bi procesuirao da sam stigao.

"Šta se dešava ovoliko rano Petre? Cele noći nisam spavao Mia je plakala i sada me ti probudiš u 6 ujutru."

"Izvini nisam obratio pažnju koliko je sati. Nevena me je jutros pitala da sa njom idem po Helenu u bolnicu. Znam da sada niste u najboljim odnosima pa ne želim da pomisliš da ti nešto radim iza leđa."

"Petra samo zbog ovoga si me probudio ovoliko rano?"

"Da. Ni ja nisam spavao cele noći. Nešto mi se sa Helenom ne uklapa, ne znam šta ali nešto se ne uklapa."

"Ne znam Petre, iskreno više me i ne zanima mi smo završili."

"Ako želiš da znaš sutra u 10 izlazi iz bolnice, već znaš u kojoj je bolnici."

"Ne, samo hoću da odmorim. Žuriš negde?"

"Ne, rekao sam Neveni da imam neke obaveze tako da imam još 3-4h."

"Odlično, pazićeš Miu dok ja spavam. Možeš i ti da odspavaš dok se ona probudi neće ona brzo."

"Dobro, ne brini ti. Idi odmori ja sam ovde." Lakše mi je sada kada sam pričao sa Aleksandrom, kasnije ću i Nevenu obavestiti da idemo zajedno. Biće i njoj lakše ali nisam mogao da uradim to bez Aleksandrovog znanja.

Koristim vreme dok Aleksandar spava kako bih nam spremio doručak, ja sam sve obaveze oko kluba završio sada su u pitanju samo sitnice to će rešiti i menadžer bez mene. Odlučim da doručak ipak naručim iz restorana zdrave hrane jer se Mia probudila, a ona je uvek prioritet.