Život je kocka 🔚

XXV poglavlje

Helena P. O. V.

"Završio sam ugovore. Možemo da idemo." Dok sa koleginicama ispijam kafu, stiže mi poruka od Aleksandra. Prvo pitanje tokom upoznavanja je bilo da li imam dečka. Nakon mog negativnog odgovora sve su trenutno znatiželjne ko mi piše poruke. Naša grupica je mala, tračevi su popularni. Nikada nisam htela da budem u centru pažnje pa se ni ovog puta ništa nije promenilo. Moj život je isključivo moja stvar.

Znam kakav je ženski kolektiv pa se ne upuštam u privatne razgovore.

" Devojke moram da idem. Vidimo se sutra. "

"Izlazim za 10 minuta. Čekaj me kod semafora." Brzo kucam Aleksandru poruke dok proveravam da li sam sve spakovala. Najbitniji su mi neki ugovori koje trebam da pregledam pre nego što Aleksandar potpiše. Iako ovo nije u opisu posla jedne sekretarice još na samom početku su mi naglasili da je u ovoj firmi to obavezno.

Semafori su dovoljno udaljeni od firme. Ne želim da nas neko vidi i da pomisli da sam sa Aleksandrom zbog novca. Svesna sam kako sve izgleda ali nikada me previše nije zanimalo mišljenje zavidnih ljudi.

"Mogao sam da te pokupim ispred firme. Nisi morala toliko da pešačiš."

"Ne brini." Odmah nakon ulaska u Aleksandrov auto krenuo je da me ljubi.

"Aleksandre neko može da nas vidi. Gde idemo sada?"

"Kod mene. Mama danas ide kući i dolazi u sredu. Do tada sam sam." Sa osmehom na licu Aleksandar me izveštava o daljim planovima dok ja uživam u njegovoj lepoti.

Sve dok mi do mozga nije doprela informacija da je njegova mama tu, posle jutarnjeg nesporazuma, nisam sigurna koliko imam hrabrosti da sada i zvanično upoznam njegovu majku.

Užasno mi je glupo. To znači da ću sada videti njegovu mamu. Sve ovo što se dešava može biti prolazno. Odlučili smo da idemo polako. Ne znam ni zašto sada idem kod njega. Svaki moj postupak koji ima veze sa njim je nerazuman.

***

Aleksandrova majka je otišla odmah nakon našeg ulaska u stan. To je bilo veoma olakšavajuće. Videla sam i njen osmeh upućen Aleksandru ali suviše je rano za sve.

"Šta ćemo sada da radimo?"

"Možemo da naručimo nešto da jedemo, gladan sam." Govorio je Aleksandar dok mi je prilazio.

"Mogu i ja nešto da nam spremim. Nije mi problem." Gledala sam u njegove predivne oči. Kako im se boja menja u zavisnosti od njegovog raspoloženja. Za ovih par dana koje smo proveli zajedno sami ili sa Petrom i Nevenom, zapamtila sam mnoge detalje.

"Može, nemam ništa protiv. Da li ti je potrebna pomoć Helena?"

"Ne. Samo moram da vidim šta imaš u frižideru i šta voliš da jedeš?"

"Bilo kakva testenina je u redu."

Aleksandar P. O. V.

Dok je Helena spremala večeru, uživao sam u pogledu. Svaki njen korak je bio vešt. Kao da je njena kuhinja. Odlično se snalazila. Nijedna žena mi nikada nije spremila večeru. Sve su bile za jednokratnu upotrebu.

"Aleksandre da li mogu da biram sos ili želiš neki koji ti voliš?"

"Siguran sam da ću uživati šta god da spremiš." Imao sam neopisivu želju da priđem Heleni i samo je zagrlim ali primetio sam da je danas čudna. Možda sam je previše ubrzao, rekla je da ne želi da žuri.

Helena P. O. V.

Dok spremam večeru za Aleksandra i mene, razmišljam o Andriji. Moram da pronađem novi stan. Ovaj stan mi je konačno odgovarao ali ne mogu da budem sama. Andrija je opasniji nego što sam mislila.

Zašto me ne ostavi na miru? Ne želim da pokvarim odnos sa Aleksandrom, za sada nam je lepo. Nemam očekivanja, znam kakav je život vodio pre mene ali ne isključujem mogućnost da je sve moguće.

Razmišljala sam i da pričam sa Aleksandrom, želim sve da mu kažem. Ali prerano je. Ovakve informacije za njega nisu bitne. Znam da je on rekao da želi nešto ozbiljno, ali ja nisam sigurna koliko će to "ozbiljno" da traje. Ne želim da mu punim glavu nebitnim informacijama.

"Aleksandre, večera je spremna. Možemo da okupamo Miu pa ćemo onda da jedemo."

"Može. Mia će se uspavati odmah nakon kupanja."

Mia je bila mirna, smejala se Aleksandru dok smo je kupali i ja sam iskreno uživala. Obožavam malu decu. Mia je naravno još uvek beba, ali moj Vukašin polako postaje veliki dečko.

Koliko dugo nisam videla Vukašina? Verovatno nedelju dana. Nedostaje mi moj dečak. Potrudiću se da odem sa njim ovih dana na sladoled, znam da to on jako voli. Ujedno ću se iskupiti za sve vreme koje smo izgubili.

***

"Helena, da li je sve u redu? Čudna si danas."

Dok ležim sa Aleksandrom na ugaonoj garnituri, razmišljam o najpovoljnijem kraju gde mogu da obezbedim sebi novi stan.

"Da, jeste." Nameštam svoj najbolji osmeh i pogled usmeravam ka Aleksandru.

"Zašto ne ostaneš večeras ovde?"

"Ne mogu Aleksandre." Sviđa mi se njegova ideja, sigurnija sam sa njim. Moj stan sada nikako nije bezbedan.

Dok sam ja razmišljala o Aleksandrovoj ideji on je odlučio da me ubedi na drugačiji način.

"Aleksandre, nećeš uspeti tako da me nagovoriš."

"Sigurna si?"

"Mhm." Totalno sam zaboravila na sve kada je Aleksandar nastavio da me obasipa poljupcima.

U sledećem trenutku Aleksandar me je prebacio, tako da sam sedela na njemu. Nastavio je da me ljubi.

Dlanom je obuhvatio moj potiljak i usne zarobi svojim. Drugom rukom me je uhvatio za kuk i privio uz sebe dok me je usnama grubo ljubio.

Dok ju je Aleksandar ljubio Helena je gubila razum. Nije to bio nikako običan poljubac. Hteo je da joj pokaže da njegova osećanja prema njemu teže da budu veće.

Helena se trudila da i ona njemu pokaže sva njena osećanja. Uzvraćujući mu poljubac, trudila se pratiti svaki njegov žustri korak usana. Zadrhtala je kada je jezikom okrznuo njen, Aleksandar je osetio njen drhtaj.

Helena je bila svesna da još uvek nije spremna za takav korak sa Aleksandrom. Osećala je njegovu napaljenost ali morala je sve ovo da prekine na vreme. Prebrzo je za nju sve ovo.

Aleksandar je osetio da se Helena polako povlači. Bio je na granici razuma ali i on je znao da je požurio. Nakon što ju je još jednom poljubio nežno, osmehnuo se i čvrsto zagrlio Helenu.