PRIJATELJI IZ DETINJSTVA (završena)

Epilog

*Pet godina kasnije

Hana je volela prostranu i veliku terasu u svom stanu u Londonu. Pretvorila ju je u svoju oazu i tu je provodila dosta vremena.

Proleće je te godine bilo slabo kišovito, pa su ulice bile pune pešaka od ranog jutra.
Jutra su bila samo njena. Aleks bi obično spavao duže i ona bi to vreme iskoristila da popije kafu u miru i tišini. Ponekad bi pisala tu, odmah ujutru. Puno je pisala u poslednje vreme. U poslednje tri godine izdala je četiri romana. 
Ponekad je dugo razmišljala o tome. Sedela bi tu i mislila o onome što se dogodilo.

Sve što nam se u životu desi, bilo lepo ili ružno, ostavi na nama trag. Ponekad nas taj trag izmeni tek za nijansu, a ponekad za čitavu svetlosnu godinu.
Ali to je život. Nastavlja da teče bez obzira na sve i ne pita te možeš li da održiš korak. Moraš.

I Hana je svoj korak nekako održavala. Aleks joj je u tome najviše pomogao. Da nije imala njega verovatno bi poludela ili bi samo potonula. Kasnije se posvetila pisanju i ono je bilo neka vrsta njene terapije.
Postigla je veliki uspeh. Njeni romani su bili među najprodavanijima. Ali nije mnogo uživala u slavi. Držala se po strani, objavljivala pod pseudonimom i sa čitaocima komunicirala jedino putem društvenih mreža.

I sada je, dok je sedela tu i pila kafu, terala sebe da otvori laptop i odgovori na gomilu pristigle pošte, ali nije imala snage.
Misli su joj, kao i uvek kada je bila sama, letele ka njemu. Nedostajao joj je kao da je nepovratno izgubila deo sebe. Bacila je pogled na ulicu i park koji se nalazio preko puta. Volela je proleće. Volela tu zelenu boju koja je značila život. Ali u isto vreme proleće ju je i rastuživalo upravo zbog toga.

Nedeljno jutro izmamilo je ljude napolje. U parku je već bilo dece. Ljudi su šetali ili bi odmarali na nekoj klupi i tiho razgovarali.
I tada ga je videla.
Ponovo...
Nije znala da je li je prikaza, plod njene tuge ili samo simptom neminovnog ludila, ali ponekad bi ga, baš kao i tad, videla kako stoji i samo je posmtara. Uvek bi bio daleko do nje i nikada nije mogla da samo pruži ruku i posegne za njim. Ponekad bi ga videla u gomili dok bi šetala sa Aleksom. Nekad bi samo prošao pored nje i dok bi ona stigla da odreaguje njega više ne bi bilo. Ali ono što je uvek bilo isto je činjenica da je delovao tako stvarno da je gotovo mogla da ga oseti.

Sada je stajao pored stabla koje je bilo tik uz ulicu. Držao je ruke u džepovima i mirno gledao u pravcu njene terase, u nju. Srce bi joj svaki put zalupalo jače iako je znala da nema razloga za to. Ono što je videla bilo je nemoguće. Ipak, nastavila je da ga gleda i hrani svoju izmučenu dušu njegovim likom.

Trgnula se kada je joj je mobilni telefon zazvonio. Refleksno je bacila pogled na ekran i videla Emino ime. Kada je vratila pogled na ulicu njega tamo više nije bilo.
Nije se iznenadila, ali je razočaranje svejedno bilo gorko.

- Dobro jutro, draga! Šta radiš? - pozdravila je Ema razdragano.
- Dobro jutro. Pijem kafu. Ti? -
- I ja. - zakikotala se Ema.
- Šta rade Jens i Lora? -
- Još uvek spavaju. A Aleks? -
- I on. -

Ema je prošle godine rodila devojčicu kojoj je dala ime svoje majke. Njena majka nije preživela onaj moždani udar koju ju je zadesio pre pet godina i kada je Ema saznala da će roditi devojčicu ni jednog momenta se nije zapitala koje će joj ime dati.

- Znaš li šta ima novo? - pitala je Ema uzbuđeno.
- Šta? -
- Neko je kupio kuću gospođe Monro. -
- Stvarno? -
- Da. Dobićeš nove komšije. Samo nikako ne mogu da saznam ništa o njima. Kao da se namerno kriju. -
- Zašto bi to radili, pobogu?! - sada se Hana nasmejala.
- Ne znam. Možda su poznati ili tako nešto. -
- Zašo bi neko poznat želeo da kupi jezivu kuću još jezivije pokojnice koja se nalazi ni manje ni više nego u Gardenu? -
- Zašto da ne! Možda hoće da pobegnu od gužve i žele malo mira, a Garden je idealan za to. Ne moraju da idu na kraj sveta da bi našli mesto u kom se niša ne dešava. -