PRIJATELJI IZ DETINJSTVA (završena)

25. poglavlje

Prijatno prolećno popodne dočekalo je Aleksa kada je izleteo iz Hanine zgrade. Pomešanih osećanja, ljut, zbunjen i jebeno srećan obreo se na ulici ne znajući ni sam gde da ide i šta da radi. Osvrnuo se preko ramena u visoku zgradu iza sebe i pogledom potražio isti onaj prozor kroz koji je do malo pre njegov pogled onako besciljno lutao. Na trenutak je poželeo da se vrati. Kao da je samo na kratko zaboravio kako se do malo pre osećao. Hteo je da se vrati gore, zgrabi Hanu za ruku i povede nazad u Garden, u njihovo gnezdo skriveno između dva hrasta. Ali sumnja je ponovo pokvarila sve.

Zašto mi nije rekla?! Da li je stvarno htela da mi kaže?!

Znam da je htela! Znam!

Zašto se onda ne vratiš nazad po nju, bedniče?!

Divno, ponovo pričam sam sa sobom!

Oklevao je još samo sekund pre nego što je nastavio niz ulicu prema udaljenom parkingu na kom ga je čekao Porsche. Izgleda da je i njemu, baš kao i Hani trebalo malo vremena. U glavi mu je bilo kao u košnici. Još uvek je bio zatečen. Još uvek mu neke stvari nisu bile jasne, ali postojalo je nešto u šta definitivno nije sumnjao.
Čitavog života je bio ubeđen u to da neće imati dece. To je bila odluka koju je doneo onog trenutka kada je shvatio da se više ne može vratiti na staro, jer kad jednom zagaziš u mutne vode kriminala tu i ostaješ.

Zato je sada, kada se ipak dogodilo ono što je mislio da nikad neće, bio toliko srećan da mu se činilo da sanja, jer nije znao kako drugačije da objasni tu količinu radosti od koje su mu se grudi ludački nadimale. Omamljen i opijen nekim potpuno novim i nepoznatim osećajima hodao je ne primećujući da zaista dodiruje zemlju. Jedino je bio svestan da se toliko široko osmehuje da su ga prolaznici pomatrali sa čuđenjem i podozrevanjem.

Verovatno misle da sam lud! Ko ih jebe! Ja jesam lud, ali od sreće!

Misli ga nateraše da se glasno nasmeje i samo je falilo da na glas počne da priča sam sa sobom, pa da ljudi krenu da ga zaobilaze u širokom luku.

Dvadeset minuta kasnije ponovo je dozvolio da mu sreću pomuti ta uporna ozlojeđenost koja je još uvek tinjala u njemu, a koju je pokušao da uguši. Psovao je sam sebe zato što je budala nesposobna da zaboravi i samo se raduje onome što mu je život tako nenadano darovao.

Problem je bio u tome što je toliko voli.

Zamišljen nad tom konstatacijom, dodavao je gas i gotovo leteo prema Gardenu. Hteo je da ode kući, ali Kris mu je javio da je pošiljka spremna i zato je odlučio da prvo svrati u "Budoar".
Sve je bilo na broju. Svaki sanduk, svaki komad oružija. Sve se do tančina uklapalo.

Pošao je gore sa momcima. Nekako su svi po navici pošli u malu dnevnu sobu koju su Lajla i devojke koristile u slobodno vreme, ali Aleks im je rekao da uđu u veliki salon.
Salon je bio opremljen stilskim nameštajem i elegantnim barom. Ukrašavala su ga ulja na platnu lascivnih tema i stone lampe koje su svojim kitnjastim abažurima prigušivale svetlo i pružale željenu intimnu atmosferu. Tu su klijenti uživali u piću i društvu devojaka pre nego što bi odlučili sa kojom će se povući u neku od soba na spratu.

Momci su ušli unutra kao da oklevaju. Lajla se pojavila niotkuda raspoložena za svađu.

- Šta ćete vi ovde - pitala je ljutito.
- Ja sam im rekao da uđu - javio se Aleks iza nje, pa pozvao devojke da im se pridruže.
- Ovo je soba za klijente! Nemate šta da tražite ovde - uzvratila je oštro.
- Momci, raskomotite se - obratio im se Aleks opušteno zanemarujući Lajlino protivljenje.

Muškarci kao da su samo čekali njegovo odobrenje. Razmileli se se svud po sobi i posedali ko je gde hteo.

- Đina, donesi najbolji viski koji imamo i najskuplji šampanjac. I flašu mog pića, naravno - naredio je i Đina bez reči posluša.
- Ti mala, penji se na sto! Igraćeš im dok ne padneš ili dok neki od njih ne odluči da si mu korisnija dole - obratio se devojci koja je tek nedavno počela da radi u "Budoaru" i još uvek nije dobro poznavala ni Aleksa ni momke koji su za njega radili.