PRIJATELJI IZ DETINJSTVA (završena)

11. poglavlje

*Badnje veče*

Božićni praznici su bili naročito teški za Jensa.
Nikada nije bio vernik, ali se uvek radovao porodičnim okupljanjima oko praznične trpeze. Nekada je sve bilo drugačije. Nekada je i on bio drugačiji.
A onda se i njemu dogodio život.

Da, i ono ranije je bio život, ali dokle god si srećan ne obraćaš pažnju. Uljuljkan u prijatno osećanje spokoja živiš i ne slutiš da već sutra sve može biti drugačije.
Imao je 15 godina kada mu je otac poginuo u eksploziji koja se dogodila u fabrici u kojoj je radio.
Imao je petnaest godina, a njegova sestra dvanaest.

Teško je to podneo. Dugo mu je trebalo da nauči da živi sa tim gubitkom. Glumio je zbog majke i sestre. Glumio je da je jak, jer im je malo falilo da se potpuno raspadnu. Stisnutih zuba gurao je dalje. Trudio se da ne stvara probleme majci. Držao se podalje od lošeg društva, a leti je radio kako bi doprineo ionako već skromnom kućnom budžetu.

I tako su prolazile godine...

Vremenom je dozvolio sebi da se opusti. Vremenom je poverovao da je napokon došlo neko bolje vreme i da budućnost može biti samo bolja.
I život mu je onda udario šamar! Otreznio ga, prodrmao i viknuo: "Budalo, prestani da maštaš!"

Juče je bilo tačno sedam godina.
Sedam godina otkako je osetio najveći strah u svom životu.
Sedam godina otkako je mislio da će umreti, jer je bio nemoćan da uradi bilo šta.
Sedam godina otkako je njegova sestra preživela Pakao.

Već sedam godina bila je samo bleda senka onoga što je nekad bila. Na silu promenjena, sa očima u kojima je zgasnuo i onaj najslabiji plamičak njene nekadašnje živosti.

Eksirao je već drugi viski, pa odgurnuo čašu od sebe kao da bi se lako mogao prevariti i popiti treći.
Ali, ne! Nije želeo da preteruje. Bilo mu je potrebno samo nešto da ga malo opusti i otera sećanja.
Ipak, nije mu pošlo za rukom. Pogledao je Laljlu kako sprema večeru. Bila je nesvesna njegovog pogleda, predana poslu kao i skoro svaka domaćica tog dana.

Samo što ona to nije bila.

I ona je imala svoj lični Pakao kroz koji je prošla. Imala je ožiljke na telu i duši i zato ga je previše podsećala na Marit.

Marit...

Pitao se šta li radi sad. Čuli su se u toku dana. Još uvek je bila tiha i ćutljiva. Osetio je kako joj je glas zadrhtao čim je čula njegov, ali je, kao i uvek, to prećutao. A ona je, kao i uvek, uspela da proguta knedlu koja joj se stvarala u grlu i da mu tek na kraju razgovora prizna da joj nedostaje.
Tako je bilo svaki put u ovo doba godine.

Jens nije verovao u Boga. Verovao je samo u ono što može da vidi, okusi, opipa i doživi. Verovao je da postoji karma, ali je, pre svega, verovao da i najbezazlenija odluka koju donesemo može drastično da nam promeni život.
Nije znao da li je to sudbina, rezultat najobičnije nasumičnosti i slučajnosti ili nešto treće, ali je znao da je zbog toga njegova sestra umalo stradala.

Marit je bila dvadesetdvogodišnja studentkinja defektologije. Bila je dobar student, večito nestrpljiva da što pre završi školu kako bi mogla da radi ono što voli. Nije puno izlazila. Nije gubila vreme po kafićima i nije imala dečka. Tri puta nedeljno odlazila je na aerobik i to nikada nije propuštala. U zgradi je živela još jedna devojka koja je odlazila na aerobik, pa su najčešće išle i vraćale se zajedno.
Ali te večeri Vibeke se nije osećala dobro. Činilo joj se da se prehladila i odlučila je da ne ode na aerobik. Marit je, naravno, otišla ni ne pomislivši da bi možda bilo bolje da i ona preskoči vežbanje.
Otišla je, fino se izmorila i napustila zgradu sa još dve devojke. Međutim, vrlo brzo su im se putevi razišli. Svaka je otišla na svoju stranu i to je bio poslednji put da je neko video Marit.