PRIJATELJI IZ DETINJSTVA (završena)

21. poglavlje

Čitavog dana Aleks je bio kao na iglama. Nije uspevao da se otrese nekog nemira koji ga je više iritirao nego zabrinjavao. Pripisivao je to tremi što će upoznati Hanine roditelje. Da, čak i najjači znaju da ustuknu zbog toga.

Znao je da će ga analizirati, propitivati i, Bog zna, šta još, ali nije to bio problem.
Problem je bilo nešto drugo.

Oduvek je bio siguran u sebe. Uvek. U svakom trenutku. U svakoj prilici. Sam je sebi omogućio sve što je poželeo i nikada nije ni pomislio da postoji nešto što ne zaslužuje.

Ali sad...
Stajao je ispred malog kupatilskog ogledala i nemo posmatrao čoveka koji mu je na isti način uzvraćao.
On je bio poslednja osoba koju bi neki roditelj poželeo za svoju ćerku. Znao je to. Znao je da ne zaslužuje Hanu i prliku koju je sa njom dobio, ali se ipak držao nje ne nameravajući da je ikada pusti. To je bilo nešto njegovo, nešto što niko drugi nije morao da zna. Nije želeo da Hana doživi momenat u kom će shvatiti da su njeni roditelji, blago rečeno, razočarani njenim izborom. Nije želeo da ponovo bude povređena zbog njega.

Možda, zbog onoga što on jeste, ona nikada neće biti najsrećnija žena na svetu, ali on će učini sve da je usreći najviše što može.

Veče je bilo neobično toplo za to doba godine. Lepo vreme izmamilo je ljude na ulice i London je te subotnje večeri bio izuzetno živ. Napuštali su centar grada krečući se prema mirnom stambenom delu. Ulice su bile iscrtane dugim drvoredima iza kojih su se nizale kapije i ograde. A iza kapija i ograda krila su se velelepna zdanja nekih davnih vremena. Bile su to kuće sa sopstvenom istorijom i tradicijom čiji su se vlasnici ponosili svojim nasleđem.

I dok se kapija pred njima otvarala i pružala pogled na kitnjastu fontanu okruženu ukrasnom živicom, Hana je objašnjavala Aleksu kako je tu kuću Kolova majka nasledila od svojih roditelja i kako je često koriste za prijeme i zabave.

Svaki put kada bi Hana izgovorila ime svog bivšeg verenika, Aleks je pucao od ljubomore. Bila je to glupost, znao je, ali način na koji je izgovarala njegovo ime ukazivala je na prisnost koja je Aleksu smetala. Podsećala ga je da su Kol i Hana imali zajedničku prošlost, nagoveštavala mu prilike u kojima je Hana izgovarala to isto ime i navodila da razmišlja o trenucima o kojima nije želeo da razmišlja. Nebrojeno puta se zapitao da li mu je izgovarala ime tokom seksa i to bi ga svaki put toliko razbesnelo da je bio na ivici da porazbija sve što mu se nađe na dohvat ruke.

Sada ga je isto pitanje iznova mučilo dok je životinjskom snagom stiskao volan, a ona ga zasipala informacijama koje nije želeo da zna.

Uvezli su se prilazom koji se blago uzdizao ka glavnoj kući čiji su svi prozori bili osvetljeni. Aleks je predao ključeve momku koji je bio zadužen za parkiranje kada je osetio kako ga Hana hvata ispod ruke.
Nosila je crnu večernju haljinu dok je jednako tamnu kosu skupila u nisku punđu puštajući nekoliko nestašnih pramenova da joj dodiruju vrat i ramena.
Hodao je pored nje u tamnom odelu i beloj košulji visokog okovratnika čiju je gornju dugmad ostavio nezakopčanu. Bilo je to ležerno izdanje, a opet dovoljno svečano da zadovolji napomenu koju je Kol Padington ostavio u pozivnici, a koja se ticala odevanja.

Hodao je pored nje sve vreme je prateći krajičkom oka, jer nije mogao da odvoji pogled od nje. Bila je prelepa, ali to joj je već rekao. Nekoliko puta.

Prostorija u koju su ih uveli bila je ogromna. Svetlost četiri identična lustera sačinjenih od bezbroj sitnih kristala različitih oblika i veličina ogledala se u sjajnim crnim i belim kvadratima koji su prekrivali pod. Elegantni francuski prozori ređali su se duž celog naspramnog zida iza kojeg se prostirala velika terasa. Okrugli stolovi bili su raspoređeni u nekoliko redova i svaki red bio je savršeno paralelan sa prethodnim. U udaljenom kutku te omanje plesne dvorane čija se polukružna tavanica gotovo nije ni nazirala, što zbog visine što zbog jakog osvetljenja, beleo se klavir. Mlada pijanistkinja zaneseno je prebirala po dirkama dok je blizu nje jednako mlada čelitskinja grlila svoj instrument. Konobari ukrašenim belim rukavicama i leptir mašnama kretali su se kao da lebde iznad tla. Žamor već pristiglih zvanica mešao se sa muzikom i plovio kroz prostoriju.