PRIJATELJI IZ DETINJSTVA (završena)

4. poglavlje

Iako je već odavno prevazišao prvobitni šok koji je izazvalo njeno prisustvo i iako se uveliko osećao kao riba u vodi, postojala je neka doza nelagode koju su oboje osećali. Za razliku od njega, ona nije bila tako vešta u prikrivanju. Pokreti su joj bili nervozni dok se igrala svojom kosom. Nastavila je da gricka usnu i radila je to toliko često da je samo čekao da vidi krv kako joj boji već crvenu kožu.

- I otkud ti u Gardenu? Mislio sam da si nas zaboravila - pitao je kada se Leri napokon udaljio od stola.

Pre samo dve sekunde imao je neopisivu želju da Lerija zgrabi za potiljak i tresne mu glavu o sto. Da, baš tako! Ništa blaže, ništa suptilnije.
Lik koji je većinu vremena totalni morž i kog drži u prepodnevnoj smeni je, u stvari, dobar tip koji je u jednom periodu svog života debelo zaglibio. Kockarska zavisnost može biti gadna kao i svaka druga.
Za kartaškim stolom nezainteresovani Leri bi postajao oličenje živosti i visprenosti. Dodir karata pod prstima činio je da mu se zenice rašire. Srce bi mu kucalo kao da se upravo sprema da zaigra ruski rulet. Pratio je karte budno i pažljivo i najčešće bio onaj koji odnosi sve, ali treba znati i kad stati. Sreća je prevrtljiva. Sreća je kurva koja te napusti da bi otišla drugome.
I tako je njega sreća počela da napušta prečesto, a dugovi su postajali sve veći. Nekad je igrao da se povrati, ali to je znalo da ga samo zakopa dublje.
Prodao je sve što je mogao da proda osim kuće. Živeo je među skoro golim zidovima i radio dva posla kako bi preživeo. Redovno je odlazio na sastanke anonimnih zavisnika i već duže vreme držao svoje lepljive prste dalje od špila karata.

I sada je upravo taj doktor Džekil i mister Hajd, kako je sebe zvao u šali, posluživao kafu čitavih pet minuta. Odmeravao je Hanu i Aleksu dobacivao poglede odobravanja i ohrabrenja. Zašto? Zbog čega? Aleksu nije bilo potrebno ni jedno ni drugo osim da mu se taj umrtvljeni klovn skloni sa očiju.

Čitavu večnost kasnije ponovo su bili sami.

Pustila je da Aleksovo pitanje lebdi u vazduhu dok je razmišljala o odgovoru. Nije Kol bio razlog, ni propala veridba. Ona je bila razlog. Gušila se u velikom gradu i morala je da pobegne u manji da bi prodisala.

- Trebala mi je promena valjda - odgovorila je i slegla ramenima.
- Mogla si da odeš bilo gde - nije bio ubeđen.
- Mogla sam, ali onda ne bih saznala da je gospođa Monro još uvek živa - našalila se.
- Stvarno? Nisam znao. A Mefisto -
- Mislim da on ne može da umre - odgovorila je i oboje prasnuše u smeh.

Uživala je tog trenutka. Smejala se kao da je najbezbrižnija osoba na svetu. A on... On je bio divan dok se smejao. Njen smeh je utihnuo i gotovo iščileo iz očiju kad je uhvatila sebe kako zuri u njega kao omađijana. Zvuk njegovog smeha i njegovo lice ostaće urezani u njeno sećanje zauvek. Nije baš da je ona to htela, ali to je bio jedan od onih trenutaka kada kao da si van svog tela, posmatraš ono što se dešava i znaš da to nikada nećeš zaboraviti.

- Znaš, drago mi je što smo se sreli - rekla je iznenada.

Zašto? Zašto sam to rekla?

Videla je kako se iznenada uozbiljio. Nagnuo se napred i zagledao joj se u oči ne trepnuvši. Nos joj je zagolicao miris koji nije prepoznala, svež i muževan. Ugrizla se za usnu, a mesto je već bilo toliko bolno da je tiho zajecala.
Na taj zvuk Aleks je spustio pogled na njene usne i jedva zadržao svoju ruku, jer je odjenom osetio neobičnu želju da joj palcem pređe preko bolne usne.
Otrgao se tom porivu, pa pogledom ponovo potražio njen.

- I meni. Moraću da zahvalim onom tipu što je doneo pogrešan aparat -

Zatreptala je zbunjeno. Nije se potrudio da joj pojasni svoje reči iako je ona još nekoliko sekundi samo gledala u njega. Ponovo se ugrizla za usnu, a on je to ispratio svojim gladim očima. Izahnuo je šištavo i svojim dahom ovlaš okrznuo njene usne.
Nije znala kada su se toliko primakli jedno drugom.

- Moram da idem - prozborila je nesigurno i opet iznenadila samu sebe.

Neee! Nemoj da bežiš, Hana! Ne ponašaj se kao dete.

Vrištala je u sebi i naređivala, ali je ipak uradila suprotno svojim zahtevima.
Bez reči je posmatrao njene trapave pokušaje da što brže skupi knjige koje je kupila kod Čarlija. Jedna je pala pod sto, ali ona, u svoj svojoj smetenosti, to nije primetila.

- Vidimo se. Hvala za kafu - rekla je i bukvalno istrčala napolje.

Umalo se nije sudarila sa nekom ženom na ulici. Izvinila se usplahireno i nastavila da žuri kući.

Aleks je ostao da sedi za stolom. Gledao je u njenu nepopijenu kafu dok mu se onaj vragolasti kez vraćao na lice.
A onda je zavukao ruku ispod stola i dohvatio knjigu.
Šarota Bronte "Džejn Ejr", staro izdanje u tvrdom kitnjastom povezu.
Ponadao se da će to ipak biti "Ljubavnik ledi Četerli" ili nešto slično zbog čega bi mogao da je zadirkuje.

Nema veze. Svakako ću morati da je posetim uskoro. Kako bih joj inače vratio knjigu, zaboga?

Smejuljio se izgubljen u svojim mislima kada je čuo zveckanje šoljica ispred sebe. Zatreptao je i video Larija kako raščišćava sto.
Lari je bio fokusiran na ono što radi kao da se trenutno bavi preciznom mehanikom.

- Obriši se. Balaviš - dobacio je Aleksu i nonšalantno se udaljio od stola.
- Obrisaću ja pod sa tobom, znaš - doviknuo mu je i time privukao nekoliko radoznalih pogleda.

Hana se vratila kući umorna kao da je trčala maraton. Noge su je užasno bolele, jer je sve vreme brzo hodala. Bio je to pakleni trening.

Šta ono bi?

Postavljala je to pitanje sebi iznova i iznova, ali odgovor je uporno izostajao. Zaboga, pa nije joj prvi put da razgovara muškarcem! Ma, mogao joj je biti i sto prvi, kakve to veze ima kad se sad ponašala kao da je došla iz srednjeg veka! Nervirala se zbog toga, ali se još više stidela svog ponašanja.

Pomisliće da sam neka ludača!
Ma, zašto je meni uopšte bitno šta on misli?!
Boli me uvo!

Bila je smešna samoj sebi. Stvarno se ponašala kao dete.
Pokušala je da nečim uposli sebe kako bi napokon prestala da se glupira, ali je kuća, u kojoj je svakodnevno nešto čistila i brisala, bila besprekorno čista. Knjige je odložila na policu. Još uvek je bila previše uzdrmana da bi mogla da čita. Vrtela se po kući sve dok nije čula svoj mobilni kako pišti zvukom za poruku. Bila je to Ema.

Dolazim večeras kod tebe i donosim alkohol. Šef je odlučio da se prebaci na koleginicu. Ne znam da li da se smejem ili da plačem. LOL

Nasmejala se Eminim rečima. Mogla je da je zamisli kako svojim krupnim očima posmatra šefa koji priprema napad na novu tvrđavu. Radovala se njenom dolasku. Odlučila je da spremi neke grickalice. Ako su već rešile da piju trebaće im nešto da upije alkohol.

Aleks je te večeri nevoljno otišao u "Budoar". Ludom Džeku je bio rođendan i to je moralo da se proslavi. Sedeo je zavaljen u fotelju sa visokim naslonom i vrteo čašu žestine u ruci.
Nije mu se dolazilo. Još uvek je bio umoran iako je popodne uspeo da odmori malo.

Lajla je sedela na drugom kraju sobe. Tamno crvena kosa padala joj je preko ramena i grudi. Odevena u usku crnu haljinu, sedela je prekrštenih nogu i streljala ga zelenim očima.
Kendra je pokušala da mu se ugura u krilo, ali joj nije dozvolio. Lajla je na to samo podsmešljivo otpuhnula, pa zapalila cigaretu.
Nije mu to promaklo.
Poželeo je da ode i kaže joj kako to nema nikakve veze sa njom i da on nema nameru da sebi uskraćuje bilo šta zarad njenog duševnog mira.

Voleo je Lajlu. Znali su se dugo i svašta su prošli zajedno. Ali znala je da bude teška kao prokleta crna zemlja.

Zavonio mu je mobilni telefon. Bio je to Jens.

- E - oglasio se Aleks.
- E ne znam kad ću da stignem -
- Što? Šta se dešava -
- Ma, naleteo sam na neku saobraćajku. Stao sam da pomognem i pozvao Hitnu, a murija me sad ispituje kao da sam ja zabio kola u drvo - iznervirano će Jens.
- Jebiga, Jense! Ko te terao da izigravaš dobrog Samarićanina -
- A otkud znam. Evo, zovu me murkani. Čujemo se -