PRIJATELJI IZ DETINJSTVA (završena)

2. poglavlje

Već tri dana mučila su ga pitanja i radoznalost.
Neko je u kući preko puta. Kapci su bili otvoreni, svetla su noću gorela, a u dvorištu je bio automobil. Često je bacao pogled kroz prozor u nadi da će nekog videti. I sada je činio isto. Stajao je u spavaćoj sobi skriven iza zavese govoreći sebi da više ne treba da se nada.
Uostalom, vrlo je verovatno da su Prajsovi napokon rešili da prodaju kuću. Sigurno će uskoro upoznati nove komšije.
"Itane, požuri! Zakasnićemo", ženski glas je poručivao iz hodnika.
Pogledao je na sat i shvatio da je u pravu.
"Dolazim", odvratio je jednako glasno, pa još jednom pogledao na suprotnu stranu ulice.

Skromna zaliha hrane koju je ponela iz Londona je presušila. Bilo je vreme da ode u nabavku. Bile su joj potrebne namirnice, kućna hemija i neke sitnice vezane za domaćinstvo.
Dan je, za promenu, bio vedar. Poželela je da prošeta.

Odvezla se do velikog marketa i ostavila kola na prarkingu. Iskoristiće lepo vreme da malo procunja okolo.

Šetala je ulicom koja je vodila do glavnog trga. Prolazila je pored kuća, zgrada i lokala i shvatila da se puno toga promenilo.
Sam trg je izgleda nedavno bio renoviran. Ukrasne betonske ploče sklapane su tako da su na nekoliko mesta stvarale krugove. U svakom krugu bila je velika betonska žardinjera. Klupe su bile poređane duž zelenih površina, a iza svake je stajala ulična svetiljka. Svetiljke su bile nove, ali su izgledom i stilom ličile na one gasne iz 18. veka.
Crkva se uzdizala sa desne strane. Uspravna i pomalo sablasna delovala je kao da danonoćno motri na okolinu. Oko nje su se tiskale radnje, poneki kafić i restoran.
Sve je bilo novo, a opet nekako staro. Gledala je izloge dok se miris slatkog peciva iz obližnje pekare širio i mamio prolaznike.
A onda su peciva pala u zaborav... Stajala je ispred izloga i kezila se od radosti. "Čarlijeva radnja čudesa" pisalo je i dalje na vratima.
Bila je to knjižara, starinarnica i antikvarnica u koju je prvi put otišla sa bakom kada je imala 8 godina. Baka joj je kupila "Hajdi" i ta knjiga je odmah zauzela posebno mesto u njenom srcu.

I sada, toliko godina kasnije "Čarlijeva radnja čudesa" je i dalje postojala, a ona se iskreno nadala da postoje i deca koja joj se raduju.
Pitala se kako sada izgleda gospodin Čarli kada je iza sebe čula svoje ime. Pomislila je da joj se učinilo.

- Hana? Hana Prajs - ponovio je ženski glas.

Okrenula se i zbunjeno pogledala devojku ispred sebe.

- Da, ja sam... - prozborila je pokušavajući da dokuči odakle joj je to lice toliko poznato.
- Znala sam! Jebote, stvarno me ne prepoznaješ - pitala je zabavljeno.

Hana joj se zagledala u lice. Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati gde je videla to lice... tako skoro.
Čekaj, čekaj...

- Ema? Ema Denijels - pitala je gotovo u neverici.
- Ja sam! Znam da je prošlo mnogo godina, ali valjda je neka sličnost ostala -

Zaglile su se baš kao što se grle stari prijatelji koji se nisu videli godinama. Srdačno, toplo i pomalo setno.
A kada su napokon prestale da se grle nastavile su da gledaju jedna drugu sa zanimanjem. Kada su se poslednji put videle bile su devojčice i onda kao da je neko ubrzao vreme. Puf! 15 godina kasnije...

- Bože, ne mogu da verujem - Hana je još uvek bila u čudu.
- Hej, hoćeš da odemo negde na kafu? Mislim, ako ne žuriš. Volela bih da popričamo - predložila je Ema.
- I ja bih to volela! Ne žurim nigde. Imam sve vreme ovog sveta -

U kafiću skoro da nije bilo nikog. Neki tip je sedeo u uglu i čitao novine. Bio je jedini gost dok njih dve nisu došle.

- Prvo mi reci kako si me uopšte prepoznala? Bila sam ti okrenuta leđima - pitala je Hana.
- Nisam te prepoznala. Tvoja susetka, stara gospođa Monro je ispričala mojoj mami da si došla. Njoj je rekao majstor Sem kada je dolazio da joj promeni slavinu. A pošto meštane mogu da prepoznam i zatovernih očiju, pretpostavila sam da si to ti - objasnila je Ema.
- Ona je još živa?! Mislim, stara gospođa Monro! Bila je stara još dok smo bili deca - Hana je bila zabezeknuta.