PRIJATELJI IZ DETINJSTVA (završena)

5. poglavlje

Hana je dočekala jutro na trosedu sklupčana ispod tankog pokrivača. Ema se sinoć nije ni pojavila. Nije se odazivala na pozive i poruke.

Promeškoljila se i lenjo zevnula, pa dohvatila mobilni telefon kako bi videla koliko je sati. Ali sat nije ni pogledala kada je shvatila da je čeka Emina poruka.

E: Nemoj da paničiš, ali u bolnici sam. Sinoć sam imala malu nezgodu. Mislim da mi se i flaša razbila.

H: Dolazim.

To je bilo sve što joj je Hana poslala u odgovor. Otrčala je gore da se sredi i pola sata kasnije već je vozila prema lokalnoj bolnici.

Jutro je opet bilo hladno i vetrovito. Parking ispred bolnice već je bio krcat, pa je kola parkirala preko puta. Kosa joj se vijorila na vetru, padala joj preko lica i kačila se za dugmad njenog kaputa. Hodala je pognute glave žureći ka beloj dvospratnici iza čijih se staklenih vrata nalazio topao hol. I čim je zakoračila unutra lice joj je pocrvenelo i nos procureo, ali je ona ipak odahnula, jer više nije morala da se bori sa naletima vetra.

Bucamasta žena narandžaste kose sedela je u stakenoj pregradi na kojoj je belim slovima bilo ispisano "informacije". Bila je ljubazna i Hana je uz širok osmeh dobila broj Emine sobe.

Ušla u sobu na prstima i tiho zatvorila vrata za sobom. Ema je spavala. Prva uočljiva stvar na njoj bio je nekakav pojas koji joj je držao ruku uz telo. Išao je preko ramena i završavao se verovatno negde na leđima.
Druga uočljiva stvar bila je velika tamno ljubičasta modrica koja joj je zauzimala pola čela. Činilo se da je sve ostalo bilo u redu.

Pokušala je da se nečujno spusti na stolicu, ali stolica je škripnula i Ema je otvorila oči. Zatreptala je i sanjivo se osmehnula kada je videla prijateljicu.

- Nastavi da spavaš. Biću tu kad se probudiš -
- Ma, ne brini ti za mene. Ne spava mi se. Mislim da sam zadremala od dosade -
- Gde ti je mama -
- Naterala sam je da ode kući. Provela je celu noć na toj stolici kao da sam beba. Živa se iskrivila -
- Reci joj da ću je dovesti kad sledeći put bude dolazila. Samo mi javi kad da je pokupim -
- O.k. -
- A sad mi, molim te, kaži šta ti se desilo -

Ali Ema nije dobila priliku da izgovori bilo šta, jer im je obema pažnju privuklo ni malo nežno otvaranje vrata. Aleks je ušao unutra kao da ulazi ring, a ne u bolničku sobu.
Njegov nastup naterao je Emu da se nasmeje dok ga je Hana streljala očima.

- O, kako prijatno iznenađenje - iskezio se jednoj i drugoj.

Zastao je ispred Hane, pa joj se teatralno poklonio. Zakolutala je očima i okrenula glavu praveći se da gleda kroz prozor. Slegnuo je ramenima ni malo potrešen zbog njenog ignorisanja. Spustio je Emi poljubac na bolno čelo.

- Kako si, mala - pitao je Emu.
- E, u ovom gradu čovek ne moze ni vodu u wc-u da pusti, a da to neko ne sazna! A kamoli nesto drugo -
- Ne primaj se! Sreo sam ti kevu -
- Ah - bilo je sve što je rekla, pa počela da se smeje.
- Dobro, ako ste napokon završili sa nežnostima, ja bih da čujem šta ti se desilo - ubacila se Hana iznervirano.
- Zaspala je za volanom i zakucala se u drvo - Aleks je pretekao Emu koja je otvorenih usta ostala da zuri u njega.
- Zaspala si za volanom i zakucala se u drvo - ponovila je Hana u neverici.
- Da - potvrdiše Aleks i Ema istovremeno.
- Prestani da pričaš u moje ime - pobunila se Ema.
- Da, prestani da pričaš u njeno ime - podržala je Hana skrstivši ruke na grudima.

Podigao je ruke kao da se predaje, pa ih i on skrstio na grudi baš kao i Hana.

- Jebiga, znam da sam mogla nekog da ubijem, ali stvarno mi se nikad ranije nije desilo tako nešto. Bila sam preumorna. Poslednji slobodan dan sam imala onda kad smo se srele. Bila je ludnica na poslu i niko te ne pita možeš li. Svi samo govore da moraš - objasnila je Ema.
- Mogla si da pogineš - izgovorila je Hana i odmah se pokajala.