Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Zašto se ne bi vratili u prošlost?
One večeri kada sam pomislila da sam upoznala svoju majku. Kada sam čula svađu i prvi put videla Pavela toliko nervoznog.
Žena crne kose i vitkog tela došla je po mene. Bilo mi je rečeno da se zatvorim i ne izlazim iz sobe. To su bila vremena kada se Pavel iselio od svojih roditelja. Imao je dvadeset dve godine i nije znao ništa o očinstvu. Voleo me je i čuvao me je od svih. Govorio mi je kako sam ja njegova princeza i kako će celog života biti tu za mene. Pričao bi mi najlepše bajke i dozvoljavao bi mi da maštam.
Sada kad pomislim... On je sa dvadeset i dve godine još uvek bio momak. Trebao je studirati, trebao je izgraditi svoju budućnost, a ne brinuti se o maloj devojčici i sam je odgajati. Ponekad mi ga je žao. Razumem ga.
"Amela, teta dolazi, uradićeš što smo se dogovorili?" Upitao me je.
"Da, tata. Praviću se da sam kod bake i deke i biću u svojoj sobi dok ti ne dođeš po mene." Govorila sam.
Tog puta bilo je drugačije. Ta teta je vikala na Pavela. Bila sam ljuta na nju. Kako ona sme da viče na mog tatu? On je najbolji čovek kog sam ikada poznavala.
Otišla sam iz svoje sobe, uradila sam nešto što mi nije bilo dozvoljeno. Povukla sam je za njenu crnu haljinu i pogledala je. Vikala sam na nju i govorila kako ona ne može pričati sa mojim tatom na takav način.
Stajala me je i gledala izbezumljeno. Htela je da me zagrli. Bila sam uplašena kada sam videla kako me je Pavel pogledao. Nisam smela izaći iz svoje sobe.
***
"Podseti me, zbog čega ne idemo sa Pavelom?" Viki me upita dok umorno ide za mnom.
"Kao što sam rekla... To je završena priča, idem da preuzmem ključeve, a za to mi ne treba Pavelovo društvo." Odgovorim i zastanem na semaforu.
"Zašto mi uopšte tek sad govoriš da si ga kupila? Mislila sam da ćeš doveka živeti sa Pavelom."
"Nije bilo potrebe za tim sve dok ne budem sigurna da ga kupujem. Evo sada ti kažem." Osmehnem joj je i primetim kako me nervozno posmatra. "Hajde, tu je u uglu."
Stojimo ispred jedne visoke zgrade. Viki pogleda skroz do gore i uzdahne. "Podseti me... Na kom je beše to spratu?"
"Na osmom." Odgovorim.
"Koliko se sećam... Ima lifta?"
"Ne." Nasmejem se. "Hajde, Viki... Malo penjanja do osmog sprata ti neće naškoditi." Kažem dok je gledam kako polako ide unazad. "Uostalom, koja kila manje bi ti dobro stajala!"
"Sad mi još kažeš da sam debela!" Prekrsti rukama.
"Ti si najzgodnije biće koje poznajem." Osmehnem joj se. "Možemo li sada molim te da uđemo?"
