Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Gledala sam ga kako odlazi, ni sama sigurna zbog čega.
Gledao me je dok mi je rušio srce, ali je nastavio da korača.
Zvala sam ga, nije se vraćao.
Odlazio je, iako je čuo moje dozivanje.
Posmatrala sam malo udubljenje na zidu i gledajući ga zaspala. Nisam bila sigurna što je otišao, zbog čega je samo tako odlučio da prekine sa mnom na tako mizeran način, da uništi sve ovo što smo dosad imali. Možda mi nismo uopšte bili mi, ali svakako smo imali ljubav koja je bila neobjašnjiva, malo mi je trebalo da ga zavolim, a imam osećaj da će mi večnost biti potrebna da ga prebolim.
Ali... Šta ako ja ne želim da ga prebolim?
Šta ako želim da znam zbog čega se zapravo tako poneo?
To nije Leon.
To ne liči na njega.
***
Budim se iz sna koji nije bio čvrst. Gledam unaokolo jer se plašim. Trebala bih biti ovde s Leonom, a ne strepeti da će se Marsel svakog trenutka pojaviti. Ustanem iz kreveta i potražim svetlo. Pogledam se u ogledalo, a sve što vidim je samo jedna izigrana devojka koja je zaboravila da skine maskaru pre kvalitetnog plakanja!
Muka mi je. Osećaj u grlu me ubija. A osećaj da će Marsel svakog trenutka naići me iznova prestravljuje. Obučem trenerke, a zatim gore navučem plavi džemper koji sam sama napravila.
Jutro je hladno i ružno, baš kao i ja sada. Pogledam na telefon i vidim nekoliko propuštenih poziva od Pavela što znači da bih trebala da pođem kako bih na vreme stigla do njega. Ubija me to što ga moram i dalje služiti.
Izađem iz stana i odlučim da pozovem taksi jer mi se danas ne vozi. Napolju pričekam koji minut dok pomoću prednje kamere telefona uspevam da obnovim maskaru na trepavicama i da pokušam da ne izgledam mrtvo.
Od bivših naučila sam jednu stvar.
Plači, budi slomljena, gori iznutra- Osmehni se, sakrij svoju bol, sijaj spolja.
I hvala im na tome jer mi u ovom najgorem trenutku pomaže!
Sedam u taksi i primetim kako mi se mladi taksista smeška, jedino što me sada brine je to što mu se ovakva dopadam. Baš ovakva, raščupane kose koja je zavezana u niski rep, kućnih trenerki i pletenog džempera!
Put do Pavela je tih što mi prija, mrzim one taksiste koji pričaju i očekuju da se smeješ na njihove glupe fore, takvi ljudi su čudna stvorenja.
Plaćam, a zatim izlazim i u trku ulazim u kuću. Primetim Pavela koji se šeta unaokolo i izgleda nervozno. Skinem džemper sa sebe i krenem ka njemu. Čujem njegovo ubrzano disanje i osećam njegov strah.
