Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Prokleto sam pošao za njom iako znam da je svaki trenutak s njom uvek greška. I sam znam šta joj mogu napraviti od života svojim ostankom. Upoznaće majku za koju misli da više ne želi da zna, a ja ću kad tad izgubiti svog najboljeg prijatelja.
Prolazio sam mračnim ulicama u nadi da ću je pod nekim svetlom videti i da ću, kada je ugledam, moći da smirim ovo moje ludo srce koje iz grudi hoće izaći.
Ali je nisam video. Ne nju.
Video sam svog prijatelja, brata. Život mi je na tren stao. Pomislio sam, to je to, više nikada neću čuti njegov smeh, nikada neću osetiti njegov bes, a najgore od svega, moraću da se naviknem na to.
Ali to bi bilo previše dramatično.
Prišao sam mu i primetio kako mu rana na čelu krvari, a pored te rane uočio sam i krv na stomaku. U njegovoj desnoj ruci stajao je nož, iako vrlo dobro znam da je Pavel celog svog života levak. Tako sam doznao da mu je taj nož bio nametnut.
Svakako, strah gubitka je bio tu. Iako nije bio pri svesti, nije izgledalo kao da neće preživeti. To je ipak Pavel. A Pavel kojeg ja poznajem je naveći borac.
Hitna je ubrzo naišla, ljudi koji su živeli u blizini su se sada nalazili ispred svojih kuća, a deca čije su majušne glavice navirale na prozoru, bila su vidno uplašena. Iako ga iz ovog kraja niko nije poznavao, žene su plakale samo jednim pogledom na njega, kao da su nešto znale, nešto što ja nisam mogao ni da zamislim.
A to je da će Pavel ovog puta morati da se bori ako želi da preživi.
Meni je ostalo jedno, a to je nada. Nada da sve bude kao pre.
***
Posmatram šta se dešava u Pavelovoj bolničkoj sobi dok čekam da se Amela vrati kako bih popričao sa njom. Mrzim što moram da razmišljam o nama dok se sve ovo sa Pavelom dešava.
Marselov postupak me je jako razljutio, ali ne želim da se opteretim njim, makar ne dok Pavel ne bude u redu. Baš zbog toga moram držati Amelu na oku. Marsel je naškodio ovoj porodici mnogo, a samim tim će morati i da plati. Pavel je želeo njegov novac, a ja želim da pati u životu. Želim da se kaje za sve što je učinio, da shvati svoju grešku i da ga ubije činjenica da je nikada ne može ispraviti. Možda sam i previše blag, ali sam siguran da ću ga videti očajnog.
"Jesi li u redu?" Primetim Amelu kako mi prilazi dok rukom pridržava glavu.
"Da... Ovo veče je jednostavno bilo previše za mene." Duboko uzdahne. "Jesu li izašli? Kako je Pavel?"
"Dobro je, zasad. Ni sam ne znam šta mu rade, ali sam siguran da će ujutru biti ponovo s nama, mora biti." Odgovorim poluistinu. Nisam siguran da li će ujutru biti ponovo s nama. Bojim se isto kao i ona, ali znam da joj to ne smem pokazati jer će je to samo više uplašiti.
