Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Nekada mi je govorio da nas ništa neće rastaviti, a ja sam mu verovao.
Znam njega otkad znam za sebe. Upis u srednju školu, prve devojke, prvo pijanstvo, sve smo to prolazili zajedno. Zbog toga me činjenica da ga možda više nikada neću videti jako plaši. Plaši me sama pomisao da više nećemo moći da gradimo memorije.
Ali ako išta znam, to je da je moj prijatelj borac. Boriće se da nas još jednom vidi. Ne sme tako lako otići.
***
"Hoće li biti u redu?" Upitam doktorku koja do mene pojačava dejstvo infuzije.
"Nadamo se najboljem. Po našoj proceni se on trebao juče probuditi, ali ne brinite se. Ništa nije strašno, probudiće se on vrlo brzo, jak je." Osmehne mi se i izađe iz sobe.
Sednem na stolicu do njegovog kreveta, a zatim mi se pogled prebaci na Viki koja je posle svega i dalje bila tu. Njen prijatni osmeh izmami moj na lice, a potom je gledam kako uzima poslednji gutljaj bolničke kafe.
"Ne znam ko ovo može piti..." Nasmeje se i ostavi šoljicu na noćni stočić.
"Upravo si je ti popila do zadnjeg gutljaja." Uzvratim joj osmehom.
"Ne volim da ostavljam stvari nezavršenim." Pogleda me ozbiljno, a potom se opusti na fotelju. "Mislim da bi trebao da pričaš sa njom, Leon..."
"Ti znaš...?"
"Sve znam." Pogleda me. "Vidi, Amela mi je dobra drugarica. Možda je ponekad zahtevna i možda će tražiti da uradiš sulude stvari kako bi joj dokazao da je voliš, ali moraš mi verovati kad ti kažem da je ona najčistije biće koje sam ikada upoznala."
"Znam, sve znam Viktorija..."
"Onda učini to. Ne dozvoli da se odvikne od tebe."
Nijedno nije dalje pričalo. Sedeli smo kao stranci u sobi punoj tuge. U sobi se čuo samo otkucaj sata koji je bio preglasan. Gledao sam u Pavela koji se i dalje nije budio, a zatim u Viki koja je postepeno zatvarala svoje oči. Zazvonio mi je telefon, a sa tim mi je i poruka stigla. Uložio sam puno novca u pronalazak Marsela, a sada znam svaki njegov korak. Takođe znam da će večeras biti u baru koji vrlo dobro poznajem, tako da će moj plan početi večeras da se odvija. Neće proći nekažnjeno. Platiće za svaku Amelinu suzu i svaki minut u kom Pavel ne bude bio sa mnom.
U mom razmišljanju prekine me zvuk vrata. Polako se otvaraju, a ispred njih se pojavi Amela koja ulazi polako kada primeti da je Viki zaspala. Polako joj priđem i pipnem po ramenu.
"Bože, uplašio si me." Tiho mi šapne.
"I ti si mene." Uzvratim. "Gde si bila?"
"Kući... Trebao mi je odmor." Njene reči ne zvuče istinito, ali joj svakako poverujem.
