Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Budim se u mračnoj, ali toploj prostoriji. Oko sebe ne vidim ništa sem mesečeve svetlosti koja dopire kroz prozor. Soba miriše na njega. To mi odmah izmami osmeh na lice, pa se šćućurim u toploj posteljini. Zanimalo me je šta on radi. Okrenula sam se i rukom opipala drugu stranu kreveta, no njega nije tamo bilo. Tada sam otvorila oči i primetila da ga stvarno nema.
***
Imam osećaj kao da se budim iz sna u kom sam dugo bila, a budi me zvonjava na vratima. Pomislila sam da je Leon, da se vratio tako da sam istog trenutka ustala i dotrčala do vrata. Otvorila sam kada mi je hladni vetar ošamario lice, a kiša prskala u mom pravcu. Ispred mene se nije nalazio Leon, već jedna žena, prelepa žena. Imala je crne oči, baš kao što su i moje. Crnu kosu koja je podsećala na moju i osmeh koji mi se milo smejao. Uplašila sam se na prvi pogled. Obe smo ćutale jer smo bile šokirane, pretpostavljam. Pomislila sam da je to žena s kojom me Leon vara, a ona je verovatno pomislila isto.
"Ko si ti?" Upitam i konačno odledim lice. Ona me pogleda, a potom sama sebi napravi mesto da prođe pored mene. Uđe unutra i spusti kapuljaču svoje maslinasto zelene jakne. Crna kosa joj padne niz ramena i zvuk se začuje jer je mokra do samog korena.
"Raskomoti se." Znam da ovo ne bih trebala da radim, ali pogled ove žene je mio i topao, takvi ljudi mi pridobiju poverenje u trenutku.
Gledam je kako otkopčava svoju maslinastu jaknu, a ispod nje se nalazi figura kakvu bi mnoge žene volele da imaju. Ovoj ženi i sama zavidim. Ljubomorna jesam, ali u Leonov ukus nimalo nisam razočarana. Onda na trenutak stanem i pomislim... Bože o čemu ja razmišljam?
"Dakle ko si ti?" Upitam sada malo glasnije i gledam je kako seda i pali cigaretu.
"Laura." Prvi dim joj se mota oko usana. "Poznato?"
"Majka mi se zove..." Zbunim se. "zvala Laura." Ispravim se.
"Drago mi je, Amelice" Osmehne se.
Moj pogled se u jednom trenutku zaledi kao i svaki mišić u mom telu. Niko me dosad nije zvao Amelice, niko sem moje majke. Pogled mi se opet pomeri k njoj, a slika postane jasnija. Ja poznajem ovu ženu. Iste smo kose, očiju, sličnog lica, pa čak nam je i figura slična. To nije njegova ljubavnica, to je moja majka.
Sednem preko puta nje i u razmišljanju me prekine grom koji za trenutak učini da sva svetla u sobi zatrepere. Gledam je dok uzima još jedan dim cigarete i razmišljam... Evo je... Stoji preda mnom. Zar nisam ovo celog svog života čekala? Da je konačno upoznam?
"Znam da imaš puno pitanja, Amelice moja..." Spusti cigaretu u pepeljaru i milo mi se osmehne.
"Da." Ozbiljno odgovorim. "Prvo je, šta ti uopšte tražiš ovde?" Upitam. Možda sam je nekad želela, ali sada mi je nepotrebna. Trebala mi je majka, a ona to meni u ovom trenutku i posle dvadeset godina ne može biti. Ona je za mene samo jedna žena koja mi je dala život, ali mi majka nikada neće biti jer biti majka za mene predstavlja osećaj, a ja prema ovoj ženi više ništa ne osećam.
