Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
DAN RANIJE
Srećan sam što ću Pavela napokon videti onako starog i moćnog. Njegov osmeh mi govori da mu je dosta ležanja i da se želi što pre vratiti na posao, ali... njegov osmeh govori još nešto. Srećan je zbog Ameline trudnoće, a u meni se stvara neopisivi bes.
Gledam Amelu kako izlazi iz sobe i poziva Viki, a ja se onda okrenem ka Pavelu i primetim da više ne nosi onaj osmeh na licu.
"Pričaj mi." Izgovori tiho. "Gde je ološ? Ubiću ga."
"Molim?"
"Šta moliš? Tajkun, gde je?" Ponovo upita, sada već nervoznije.
"Pavel, smiri se. Potrebno ti je još malo odmora."
"Naudio je mojoj porodici, platiće." Slažem se sa njim, ali ima vremena da Marsel plati. Ako sve bude išlo po planu, plaćanje počinje od sutra.
"Slušaj me... Prepusti to meni."
"Svakako ćeš mi ti pomoći u tome!" Još jednom me pogleda, te me privuče k sebi. "Imaš kontakte u mom telefonu, pozovi i saznaj gde je. Želim da to što pre bude završeno."
Uporan je. Znam njega i znam da neće tako lako odustati od zacrtanog.
"U redu. Idem odmah." Ustanem i uzmem telefon iz njegovog sakoa praveći se da telefoniram.
Znam da će Marsel večeras biti u klubu, ali večeras očekujem poruku mog agenta kako bih znao gde krećem. A sa Pavelom će mi sve to biti teže, sem ako sada ne razmišljam brzo i pametno.
Tako je, brzo i pametno.
Vratim se nazad k njemu i sednem. "Javljeno mi je da je večeras u striptiz baru, adresu nam šalje večeras. Ostavio sam svoj broj telefona kako to tebe ne bi uznemiravalo."
"Idem sa tobom."
"Pavel... Opasno je, pa tek si se probudio čoveče! Ne želim da budeš u riziku. Prepusti ovo sve meni."
"Ne, ne i NE!" Vikne. U njegovim očima se vidi ne izmogla bes koja me na trenutak uplaši. Znam kakav je kad nešto nije po njegovom tako da za trenutak ostanem tih. "Daj mi košulju, idemo odavde."
Tako je i bilo. Pavel je pušten iz bolnice u podne. Sa mnom i Amelom otišao je na ručak u njihov omiljeni restoran, a kasnije je bio odvezen kući. Veče sam proveo sa Amelom i shvatio da je dete koje nosi moje. Samo moje. Bezbrižno je zaspala u mom naručju i nije ni slutila da ću je uskoro ostaviti samu.
Sapphire. VIP predeo. Separe 392.
Stigla je poruka i bilo je vreme da pođem. Pavel me je čekao ispred u svom autu. Video je da izlazim i na moj znak je krenuo da vozi za mojim autom. Plan je bio jednostavan. Uđem, vidim Marsela, Pavel mu priđe s leđa, udari i onesvesti. Onda je naš.
