Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ne želim da ode.
Čitavu noć sam provela pored njega, osećajući ovu prokletu krivicu. Marsel je bio tu zbog mene. Rekla sam Pavelu istinu i samim tim ga dovela ovde gde je. Jedino što sada želim jeste da čujem njegov glas jer će me ovaj osećaj u suprotnom ubiti.
Sunce je polako izlazilo, a sa njim se spremilo da nastupi jedno hladno jutro. Konačno sam sebi dala malo prostora i sklonila pogled sa Pavela. Primetila sam kako na fotelji sedi Leon. Spavao je u svojoj polu otkopčanoj i krvavoj košulji, izgledao je iscrpljeno, ali za mene je on i dalje bio najdivniji muškarac s kim sam ikada bila.
Želim da mu verujem, želim da sve bude kao nekada, ali se bojim.
Bojim se Marselovog sledećeg koraka.
***
Plašljivim koracima sam prilazila Leonu kako bih ga pokrila svojim džemperom, ali samo jedan dodir ga je probudio.
"Izvini... Želela sam da te pokrijem." Tiho izgovorim dok gledam njega kako se uspravlja na fotelji. Oči su mu crvene, a kroz njih se vidi samo bol i bes.
"U redu sam, hvala." Promuklo kaže, a potom istog trenutka pogleda u Pavela. "Kako je on?"
"Dobro je... Doktorka ga je obišla oko šest, ali sada nisu sigurni kad će se probuditi."
"Ne brini se, probudiće se." Pogleda u mene i stavi svoju ruku preko moje.
Jedan njegov dodir mi vrati sve one naše lepe trenutke. Počevši od Somondija. Kada vratim vreme unazad, shvatim koliko sam bila srećna sa njim, bezbrižno sam se zaljubila i nisam se ni najmanje nadala da će se Marsel ikada više pojaviti u mom životu. Noći provedene sa Leonom, iskazivale su samo ljubav, a dani su nam bili prekriveni slatkom tajnom. Oh kako je samo bilo lepo.
Sve je moglo biti lepo, samo da nije otišao od mene.
"Mislim da je najbolje da odeš kući i presvučeš se." Odmah sklonim ruku i nervozno počešem vrat. "Mogao bi i Pavelu da doneseš neku novu garderobu, u slučaju da se probudi."
"U redu." Klimne glavom i ustane. Krene prema vratima, ali zastane i pozove moje ime. Izgledao je zbunjeno što je mene samo uplašilo. Polako sam prilazila i videla Viki, moju Viki. Moju prijateljicu koju nikad dosad nisam videla u suzama, makar ne preda mnom.
"Viki?" Osmehnem se, ali nezadugo krenem zajedno sa njom da plačem. Potrčim joj u zagrljaj u kom me ona spremno dočeka. "Hvala ti što si došla."
"Kako je on?" Upita dok me čvrsto drži u zagrljaju.
"Dobro je. Bolje." Odvojim se i pogledam u te mile plave oči. "Drago mi je da si ovde."
"I meni je drago da mogu biti tu za tebe." Osmehne mi se.
