Nikada neću naučiti na svojim greškama. Uvek želim nešto što ne smem imati.
Amela je ušla u moj život iznenada. Govorio sam sebi da se ništa ne sme dogoditi između nas. Ona je ćerka mog najboljeg prijatelja i takođe je dosta mlađa od mene. Kada je...
Rất tiếc! Hình ảnh này không tuân theo hướng dẫn nội dung. Để tiếp tục đăng tải, vui lòng xóa hoặc tải lên một hình ảnh khác.
Stvarno sam te to želeo pitati, ali nikada nisam smeo pokrenuti tu temu. Znao sam da ako bih bilo šta rekao, odmah bi se pokupila i otišla. Bila bi sa drugima i ponovo bi me povredila.
Da li si znala kako sam se osećao? Da li si znala kakvom si me budalom pravila svaki put kada si mi se kao kuja vraćala u one rane jutarnje sate i kada sam te bez reči puštao u topli dom? Da li si svesna koliko sam te puta uhvatio u laži? Znaš li koliko si tim tvojim lažima uticala na mene i naterala me da i sam činim greške.
Nije fer ovo što radim, znam. Otišla si i ostavila me ovde da se sam borim sa svojim mislima. Da razmišljam o tome kako sam brisao tvoju krv sa svojih ruku dok mi je celo telo podrhtavalo, ali znaš... Jedino sam u tom trenutku bio siguran da me više nećeš izigrati.
Možda sam najgori. Možda sam jedan pas više koji čini odvratne stvari, ali svakom zasluženo, Natalija.
Ti si jednim pogledom uspela da napraviš novi svet, sazidaš najviše zgrade i budeš moja najjača tvrđava, moja sigurnost i spas.
Dok je tu bio i tvoj drugi pogled...
On je rušio sve što smo sazidali, obeshrabrio nas je tako neustrašive i pokazao kako taj naš svet može biti surov kad jedno od nas prestane da veruje.
Zašto si prestala da veruješ u nas, Natalija? Ništa od ovog se ne bi dogodilo, samo da si verovala...
A sad... Sad je meni ostalo da živim sa ovom krivicom do kraja života.
Zašto, Anđele moj?
***
Javi se. Zašto se prokleto ne javljaš, Amela? Brineš me. Brine me ova celokupna situacija sa tobom. Prolazio sam kroz ovakvu nervozu, čekao sam pozive koji nisu dolazili i nadao se da ću ponovo ugledati svoj centar sveta... A onda si se desila ti. Činiš isto ono što me izluđuje. Kako ne shvataš da se brinem?
"Pavel, meni je dosta čekanja. Zašto ti pobogu ne radiš ništa?!" Upitam i vidim njega kako ispija još jednu čašu viskija.
"Zar ne vidiš da nisam pri sebi? Zar ti nimalo ne izgledam pijano?" Upita me.
"Pa kad bi prestao da gutaš to kao vodu, možda ne bi tako izgledao." Nervozno mu otmem čašu iz ruke i stavim je podalje. "Kako ćemo dalje?"
"Ne znam, Leon. Stvarno ne znam. Moji ljudi bi mi dosad već javili da su nešto pronašli, ko zna gde se sakrila." Nervozno pukne prstima i zamišljeno pogleda.
"Svakako ne možemo samo tako sedeti, moramo je sami potražiti." Kažem i dobacim mu sako. "Ustaj. Idemo."
"Pa gde idemo kad ne znamo gde je?"
"Idemo da je tražimo, logično." Izgovorim. "Ne bi ti valjda bilo drago da čuješ da ju je majka uzela pod svoje, sećaš se? Laura?" Izgovorim.
