Život nam nudi novu šansu

1.

Kroz roletne počelo je da se provlači prolećno sunce. Kada se oglasio alarm Gerda je automatski prstom provukla po ekranu telefona kako bi ga ugasila. Jedna suza joj se spustila niz obraz. Obrisala je lice i smogla snage da podigne glavu. Dohvatila je telefon i odmah otišla da proveri sve društvene mreže. Poželela je da je nema kada je videla sinoćne snepove od Iskre. Nije smela da ga pregleda ponovo jer će ona videti. Nije mogla da otvori njegove, već je samo isključila internet i ostavila telefon. Tek nakon par minuta naglo je skočila s kreveta i, saplevši se o duks koji je sinoć bacila na pod, udarila kičmu o radni sto. Bledo je posmatrala figuru u uglu sobe kako sedi u maloj fotelji i posmatra je. Protrljala je oči i dohvatila naočare.
,,Dobro jutro, Gerda." Oskar je čitao jednu od knjiga s njene police. Nakratko ju je s osmehom pogledao i nastavio da čita. ,,Ovo je jedina fantastična knjiga koju sam pronašao."
Trljala je dlanom o dlan pokušavajući da se smiri. ,,Ja i dalje sanjam..." Ubeđivala je sebe.
,,Ne. Probudila si se. Danas je utorak i alarm ti je zvonio za školu. Nisam očekivao da ću imati posla s tako depresivnom devojkom. Ne dopada mi se tvoj ukus za knjige. Doduše, ni sam ne volim da čitam."
,,Ti nisi stvaran. Prerezao si sebi vene pre pet dana."
,,Hoćeš iskreno? Ni sam ne znam zašto se ovde nalazim ali mogu ti dokazati da sam u bolnici i tamo ćeš videti duplo."
,,Jedva čekam." Nije mogla da poveruje da mu se stvarno obratila.
Pogledala ga je i namrštila se.
,,Da nisam.... da nisam kojim slučajem umrla?"
Oskar je vratio knjigu na policu i odmahnuo glavom. ,,Ne. Nisam ni ja umro, zasad sam živ."
,,Gerda! Sediš u sobi već dvadeset minuta! Gde si?" Larisa Adamović je ušla u Gerdinu sobu bez kucanja spremna da je budi, ali ja zastala videvši da je ustala.
,,Ustala sam, mama." Gerda joj je iznenada prišla i prstom joj pokazala na Oskara koji je stajao metar od njih. ,,Vidiš li ga?"
Larisa je pogledala u prozor na koji je ukazivao kažiprst njene ćerke. ,,Koga dušo?"
Gerda ju je gledala razrogačenih očiju. ,,Njega! Dečka iz susedne zgrade, onaj koji je sebi prerezao vene drugog aprila?"
Larisa je opet pogledala u prozor a potom uhvatila Gerdu za ramena i privukla je sebi u naručje. ,,Dušo, znam da ti svake godine teško pada šesti april, i dajem ti da danas ponovo ne odeš u školu ako će ti biti lakše."
,,Mama, da li ga stvarno ne vidiš?"
,,Tamo nema nikoga. Mislim da je na tebe ostavila ta novost veliki utisak jer te je podsetila na traumu. Ger, tamo stvarno nema nikog. Ne znam ko ti se pričinjava."
Gerda je sela na ivicu kreveta zureći u Oskara. ,,Niko me ne može videti osim tebe." Rekao je. Očekivala je bar neku reakciju od strane majke, ali ona je samo zabrinuto piljila u nju.
,,Ger, ukoliko ti je potrebna pomoć, možemo se ponovo obratiti psihologu." Predložila je Larisa i sela pored nje. Gerda je odmahnula glavom.
,,Ne treba, dobro sam. Verovatno haluciniram jer ništa nisam jela od juče."
,,Bože, Gerda!" Uhvatila ju je za ruku i prislonila je usnama. ,,Želiš li da ti nešto spremim?"
,,Ne mama, hvala ti, zakasnićeš na posao zbog mene." Pogledala je majku u oči i potrudila se da se nasmeje. ,,Volim te najviše na svetu."
,,Ja tebe volim mnogo više." Poljubila ju je u obraz i ustala. ,,Molim te, doručkuj i pokušaj da se nateraš. Neću prestati da brinem."
To je najmanje što je želela od svoje majke-da brine o njenom stanju, jer je ionako morala sa mnogo čim da se suočava zbog nje. Skočila je s kreveta i potrčala u hodniku ignorišući ono što je videla perifernim vidom.
,,Čim se obučem, izaći ću da prošetam." Gledala je Larisu dok se obuvala.
,,Koliko da ti ostavim?"
,,Imam ja novac, ne brini za mene. Ješću u meku."
Larisa je pomilovala Gerdin obraz pre nego što se oprostila od nje. ,,Gde god, samo nemoj to da radiš sebi. Ljubim te."

Zatvorila je vrata posle maminog odlaska.
,,Ne možeš da me ignorišeš." Oglasio se Oskar kada je ušla u kupatilo. Nije ništa rekla dok se umivala i prala zube. Ali onda je pogledala na vece a potom u njega.
,,Hoćeš li makar nestati dok piškim?"
On se nasmejao i stao kod vrata. ,,Znači, ipak veruješ da ja postojim?"
,,Ne, ali ne želim da me gledaš dok obavljam nuždu. Neprijatno je."
Izašao je u narednom trenutku kao da je čovek i zatvorio vrata za sobom. Kada je sela, spustila je ruke na dlanove i promrljala. ,,Sada sam definitivno prolupala."