Život nam nudi novu šansu

10.

Zašto je nemoguće planirati stvari? Jer mnoge događaje ne možemo predvideti. Život je tu da bi nas vodio u različite pustolovine, upoznavao nas sa različitim ljudima i razdvajao s razlogom od onih koji nam znače previše u nekom određenom životnom periodu.
Oskarovo ,,vidimo se sutra" traje već dva dana. Ležeći na krevetu, Gerda nije mogla da ga izbaci iz glave ni u jednom trenutku otkako su se poslednji put videli. Sećala se njegovog držanja, tona glasa kojim se pozdravio i na koji način ju je poslednji put pogledao.
Očekivala je da će ga videti narednog jutra, ali nije ga bilo. Pretpostavila je da će ga videti tokom dana, pak ako ga ne vidi tada, onda uveče. Juče ga nije bilo nigde. Šetala je posle škole misleći da će se niotkuda pojaviti. Sinoć je sedela na krovu i gledala u njegov prozor. Svetla su bila ugašena prvi put za toliko godina koliko je motrila u njegovu zgradu.
Da nije... da nije kojim slučajem umro? I to joj je palo na pamet. Ali valjda bi to predosetila, ili bi izašlo u vestima. Prosto bi saznala na isti dan. Pogledala je u prazan ćošak svoje sobe.
Možda se večeras pojavi.... Ta rečenica hodala joj je po glavi.
Gluva tišina bila joj je tako čudna. Iako ju je iritirao sve vreme, navikla se na njegovo konstantno brbljanje za tri i po dana. Tri dana. Naizgled mali vremenski period, ali Gerdi se preokrenuo život za ta tri dana. Gledajući i dalje u ćošak sobe gde je stajala mala fotelja, sklopila je sa sobom dogovor-ukoliko se ne pojavi u skorije vreme nikakva novost o njemu i ako ga sutradan ne bude u bolnici, obratiće se psihijatru i potvrditi da je halucinirala čitava tri dana. Uradiće to zbog sebe, iako dobro zna ishod te posete. Neće ništa dobiti. Ni terapiju, ni prijatan razgovor, a ni podršku. Reći će joj da sve te glasne misli koje joj se nalaze u glavi jesu posledice traume koje je doživela dve godine ranije i da je Oskarova nedavna tragedija probudila stare rane. Zatvorila je oči i prekrila lice jastukom. Držeći ga pripijeno uz usta vrisnula je iz sve snage izbacivši trećinu emocija napolje. Bilo je četiri po podne i bio je petak. Ništa pametnije nije imala da radi sve dok se Larisa ne vrati, a obično se petkom zadržavala duže na poslu. Plašila se da ga sutra neće zateći u bolničkoj postelji i da ga više nikada neće videti. Bacila je jastuk pored sebe i ustala.
,,Kakve veze ja uopšte imam sa tim likom? Bukvalno se ni ne poznajemo. Šta me briga gde je." Oči usamljene devojke posmatrale su je u ogledalu. Nije više htela da gleda svoje podočnjake te je prošla rukom kroz kosu i izašla iz sobe. Primetila je da je napolju počela kiša. Nije se ni presvukla otkako se vratila iz škole te je samo stavila kapuljaču na glavu i otključala stan. Iskolačila je oči zadržavši ruku na kvaki.
,,Kako si uspeo da uđeš u zgradu?"
,,Da li si negde krenula?"
Pogubila se u trenutku te je koračila unazad. ,,Mislila sam da se prošetam..bilo mi je dosadno samo, uđi." Pomerila se i izula. Albert je ušao u stan i odmah skinuo sa sebe mokar duks.
,,Znači, uhvatila te je kiša."
,,Mislio sam da neće."
Oboje su se nelagodno nasmešili. Nakon što je oprao ruke pridružio se Gerdi u njenoj sobi.
,,Tvoj komšija je izlazio pa sam ušao."
,,Jasno." Gerda je sela pored njega na krevet. ,,Nisi mi javio da ćeš doći, jesi li okej?"
,,Ne baš. Moji su u konfliktu i ne mogu da ih slušam. Drago mi je što si tu, mislio sam da te možda neću zateći kod kuće."
Poželela je da mu prebaci to što nije otišao kod Iskre da ga uteši ali se predomislila u poslednjem trenutku. Treba konačno da stavi zidove oko svog srca i osećanja i da se ponaša kao pravi prijatelj jer su to bili i pre nego što se sve desilo. ,,Ostani koliko god hoćeš, i sam znaš da možeš."
Klimnuo je glavom. ,,Znam. Hvala ti Ger." Uhvatio ju je za ruku i stegao. Pogledao ju je direktno u oči. Kada su počele da sijaju, samo što nije zaplakao. Ona proguta knedlu te ga zagrli. Sklopila je oči držeći ga u naručju. Tapšala ga je utešno po leđima i govorila sebi da mu je sada potrebna.
,,Mogu li da ostanem ovde do jutra?" Pomalo ju je zateklo to pitanje te je ustuknula i udaljila ga od sebe.
,,Da, naravno." Nesigurno je odgovorila. Zna dobro da Larisa voli Alberta i da neće imati ništa protiv toga, ali Gerda nije spremna na sva pitanja koja će joj mama postaviti narednog jutra nakon što Albert ode. ,,Da li su samo tvoji u pitanju?"
Oklevao je da prizna, te se povukao do zida i uzeo jastuk u naručje. ,,Znaš da nisam ni sa kim izlazio i Iskra mi se stvarno dopada. Znaš da se između nas sve vuklo pola godine i da smo tek nedelju dana zajedno, ali..." Progutao je knedlu. ,,Ne znam da li je ovo ispravno."
Gerda iskolači oči te mu se približi. ,,Ne pričaj gluposti. U čemu je problem?"
,,Ništa. Stvar je osećaja pored nje." Podigao je glavu zagledavši se u Gerdu. ,,Nisam tako slobodan."
,,Mislim da ti je potrebno vreme da se opustiš pored nje. Ne ponašaju se ljudi isto u vezi i prijateljstvu."
,,Možda si u pravu." Uzdahnuo je skupivši usne.
,,Slušaj me." Uhvatila ga je za koleno kako bi mu pridobila pažnju. ,,Ne treba ništa siliti ali daj i sebi i njoj vremena. Ako ne bude išlo onda nije suđeno, ali mislim da će sve biti u redu između vas. Sve što si meni rekao treba da kažeš njoj jer nisi sa mnom već sa njom."
On se nasmejao i stegao jastuk. ,,Lakše mi da je da pričam sa tobom."
,,Lakše je da pričaš sa drugima o nekome umesto da sve isto kažeš toj osobi."
,,Zašto ne postaneš terapeut?"
,,Hmm... razmisliću o tome." Nasmešila mu se dok je u sebi razmišljala kako je njoj potreban jedan.