Život nam nudi novu šansu

11.

Larisa je prethodne večeri lako prihvatila da Albert ostane da spava. Skoro celu noć, on i Gerda proveli su pričajući o njemu i Iskri. Ta tema bila je najzanimljivija oboma. Kada god bi Albert želeo da prebaci temu na Gerdu ona bi je lako obrtala nanovo na njega. Nije volela da priča o sebi. Njen život njoj nije bio zanimljiv, a jedina čudna i nova stvar koja se desila za poslednjih nekoliko meseci jeste pojava Oskara o kojem ni sa kim ne može da priča osim sa njim, ali i on je nestao.
A ako se opet sretnu, hoće li znati ko je ona uopšte? Pitala se toga.
Kada je Albert otišao da spava u dnevnu sobu, Gerda nije sklopila oči. Bila je zora kada su se umorili od priče i odlučili da idu na spavanje. Iako je sa druge strane zida ležao dečko u kog je dugo bila zaljubljena, nijednom nije pomislila na njega otkako je napustio njenu sobu. Mislila je na Oskara. Na utorak, kada su sedeli u parku i kada joj je rekao da nije njegov tip. Nasmejala se sećajući se tog dana. Dugo se nije smešila kada god bi ostala sama. Opet je pomislila da ludi i da se smeši sama sebi.
,,Ako je stvarno bio plod moje mašte, onda definitivno znam da sam poludela." Rekla je pre nego što je zaspala, s malim smeškom na licu.

Okretala se u krevetu tog ranog subotnjeg jutra. Osećala se previše skučeno u svojoj sobi te je izašla iz nje. Zatekla je Alberta budnog na kauču kako lista objave na Instagramu.
,,Dobro jutro." Rekla je i sela pored njega, koji joj je par sekundi unazad napravio mesta.
,,Ni ti ne možeš da spavaš." Rekao je umesto pozdrava. Nasmejao se i poljubio Gerdu u slepoočnicu.
,,Ne mogu."
,,Ja sam kriv."
,,Jesi." Slagala je nasmejavši se. Nije uopšte mislila na Alberta i Iskru. Oskara i dalje nije bilo. Imala je tračak nade da će se pojaviti kada se probudi, ali ni ovog jutra ga nigde nije bilo. Čula je kako joj Albert nešto govori, ali samo je gledala kroz njega razmišljajući gde bi Oskar mogao biti. Iz misli ju je trgla grmljavina. Oboje su pogledali prema prozoru. Napolju je sevalo ali kiša još nije padala.
,,Nevreme se sprema."
,,Možda bi trebalo da krenem."
Otvorila je usta kako bi ga zaustavila, ali prvi put nije želela da on ostane duže. Želela je da bude malo sama.
,,Ispratiću te." Rekla je i ustala.
,,Uhvatiće te kiša."
,,Potreban mi je vazduh." Odgovorila je ne pogledavši ga i otišla da se na brzinu spremi.
Pasta za zube je imala čudan ukus u njenim ustima te je pre izlaska uzela žvaku i popila hladnu vodu. Gerda je to uvek radila sa zadovoljstvom, te iako naviknut, Albert ju je i dalje gledao sa čuđenjem.
,,Ma daj." Rekla je nasmejavši se.
,,Užas." Odgovorio je obuvajući se.
,,Siguran si da nećeš ništa da jedeš?"
,,Opusti se Ger, neću." Naslonio se na dovratak posmatrajući Gerdu. ,,Jesi li dobro?"
Pitanje ju je zateklo te se okrenula ka njemu. ,,Da, što? Izgledam li čudno?"
,,Ne znam. Malo izgledaš uznemiremo."
,,Oh." Preko majice je navukla sivu široku duksericu i stala pored njega. ,,Pored toga, kako izgledam?"
Albert izvije obrvu. ,,Dobro? Što?"
,,Onako." Nasmejala se i izgurala ga iz stana. Brzo se spuštala niz stepenice, skoro trčeći, ispred njega.
,,Kuda žuriš u 7 ujutro? Imaš li nešto da mi kažeš?"
,,Ne! Samo sam raspoložena."
,,Nisi ni spavala."
,,Znam."
Činilo joj se nemoguće, ali je osećala Oskarovo prisustvo gde god se kretala. Tako se silno nadala da će ga ugledati kada izađe napolje.
Odlučila je da ode do bolnice i poseti ga. Želela je da zna.