Anksioznost je pokucala na vrata kada su dva para očiju pogledala u Gerdu. Oskar joj je objasnio koga sve može da sretne u njegovoj sobi i sledio ju je do tu. Rekao je da mu treba vreme pre nego što vidi mamu i ostavio ju je samu da se snađe bez njegove pomoći. Bila su široko otvorena vrata kada se na njima pojavila ona ali je već sumnjala u sebe na samom početku. Možda nije ni trebalo da dolazim? Pomislila je.
,,Ko si ti?" S pomalo grubim tonom pitala je žena kada ju je primetila. Ustala je sa stolice i prišla Gerdi.
,,Ja... ja sam Oskarova drugarica, Gerda... ne družimo se prisno ali smo se više puta viđali. Skupila sam snagu da dođem." Slagala je i s lakoćom odglumila očaj-jer se tako zapravo osećala, ali ne zbog njega. Nikada brže u životu nije pričala, čak ni kada je odgovarala pedijatriju. ,,Žao mi je što nisam mogla ranije da dođem, prosto sam bila u očaju i nisam mogla da ga vidim." Duboko je uzdahnula. ,,A tek kada sam videla njegovu sliku u novostima." Spustila je glavu i osetila kako joj suze već naviru.
Manji sjaj se pojavio u ženinim očima. Iznenada je uhvatila Gerdu za ruku obema svojima i privukla je bliže sebi. ,,Ja sam Anastasija, Oskarova mama. Nikada nisam čula za tebe, ali drago mi je što smo se upoznale. Hvala ti što si došla."
Gerda je klimnula glavom i kročila u njegovu sobu. Graške znoja su joj se spustili niz leđa. Pogledala je oko sebe. Medicinska sestra pratila je njegovo stanje i zapisivala nešto u beležnicu, ne obraćajući navodno pažnju ni na Gerdu a ni na Anastasiju. Ali Gerda je primetila da je načuljila uši. Anastasija joj je pokazala da sedne i, kada se Gerda smestila na malu stoličicu, ona joj je spustila ruke na ramena. Progutala je ogromnu knedlu u grlu kada je pokušavala da ga pogleda. Oskar Demić stvarno je bio tamo. Nepomičan, bleđe boje kože nego u... sadašnjem obliku. Ugledala je vezanu levu ruku. Na sekundu videla je kako se podiže, a potom je ostala zabezeknuta shvativši da niko osim nje ne vidi Oskara koji stoji sa druge strane kreveta i dodiruje sopstveno nepomično telo. Ništa slično nije videla ni na filmu. Nije ni primetila kada je medicinska sestra otišla. Pogledom je tražila Anastasiju, ali ona je gledala u sinovljevo lice.
,,Kako ste se upoznali?"
Gerda je pogledala u Oskara koji je s druge strane gledao u nju i klimao joj glavom da što pre odgovori. Zabavljale su ga njene laži. Prekrstio je ruke i seo na krevet pored svog tela. Taj prizor užasavao je Gerdu. Poverovala je, ali inat će je ubiti, te će mu teško priznati da je uverena u sve.
,,U parku. Živim u zgradi preko puta vaše. Videli smo se dosta puta i, posle nekog vremena smo počeli da pričamo..." Pogledala je u Anastasiju kako bi se uverila da je sluša, a potom je nastavila. ,,Ne sećam se koja je bila naša prva tema... ali sve ovo..."
,,Da li ti je pričao nešto o nama?"
Gerda je izvila obrvu. ,,Ne. Baš ništa. Nikada nismo spominjali porodice ni bliske osobe. Pričali smo... o muzici. I o knjigama. Uglavnom sam zbijala šale na sopstveni račun."
Gerda je govorila ono šta joj je prvo padalo na pamet. Gledajući u sina, Anastasiji se sitan smešak pojavio na licu. ,,Da... on voli da priča o muzici."
,,Da? Oh da, veoma voli..."
,,A da li je..." Obišla je oko kreveta i uzela Oskarovu povređenu ruku.
,,Da li je pričao o nekim mračnim mislima? Jer sve ovo, ovo ne liči na njega. On ne bi ovo uradio. On nikada ovo ne bi uradio..."
Glasne žice su je izdale te se spustila na kolena i zaplakala držeći njegovu ruku. Gerda je sklonila pogled kroz prozor dok su joj njene reči odzvanjale u glavi.
,,To moj Oskar ne bi uradio." Očajno je plakala, kao da će suze nešto promeniti i uspeti da ga odjednom podignu iz kome.
,,Ne. Nije mi pričao o tome."
Tiho je Gerda odgovorila i polako napustila bolničku sobu ostavivši Anastasiju. Postalo joj je neprijatno i zna da bi joj najviše prijalo da bude sama sa svojom tugom. A čak i da je želela nekog pored sebe, to zasigurno nije bila Gerda.
Vraćajući se, razmišljala je o svemu što je Oskarova mati govorila.
"On ne bi ovo uradio"
Ali je uradio. I sada je njegov duh stajao pored kreveta, milujući majku pogledom.
"To nije ličilo na njega."
Ali on je to svejedno uradio, zato što najdublje misli ostavljamo samo za nas.
YOU ARE READING
Život nam nudi novu šansu
Fantasy"Zašto sve uvek mora da počne ovde?" Sve je počelo na krovu. Sedela je na ivici zgrade i gledala zvezde, zamišljajući da je ona najsjajnija-osoba koju je najviše volela. Obraćala se toj zvezdi svake noći. Gledala je kako se svetla u stanovima susedn...
