Život nam nudi novu šansu

18.

Gerda je smrknutog lica ušla u učionicu. Samo troje đaka je stiglo, uključujući i nju. Pozdravila se tiho sa njima kada su je primetili te je sela na svoje mesto.
Nikakve poruke, obaveštenja ni naznake nije dobila od Oskara. Apsolutno ništa. U početku je osećala uzbuđenje kada je prihvatio njen zahtev i najmanje mu je trideset puta ušla u profil, ali sada je samo bila umorna jer je loše spavala a prva je smena. Takođe je bila umorna da misli na njega. Želela je da ga vidi, to je ostalo nesporno, ali možda ne baš danas. Zapitala se odakle ta odbojnost odjednom kada je juče želela sve drugačije. Spustila je naglo glavu i promašila ruku te se udarila čelom o sto. Zahuktala je i ustala.
,,Jesi li dobro?" Upitala ju je devojka iz poslednje klupe.
,,Jesam, hvala." Odgovorila je Gerda nezainteresovano i izašla iz učionice. Nije mogla da bude gruba ali nije ni mogla da glumi sreću. Uputila se pravo do toaleta, a usput je srela još neke osobe iz odeljenja sa kojima se pozdravlja samo podizanjem obrva.
Bila je sama u toaletu. Pogledala je svoj odraz u ogledalu i skinula naočare.
Ogromni podočnjaci su joj bili tačno ispod krupnih očiju čineći njen umor više vidljivim. Imala ih je i kada bi se naspavala, ali manje.
Samo zbog toga je volela da nosi naočare. Sakrivale su njene podočnjake, ali takođe i lepotu boje njenih očiju. Svejedno nije mogla lepo da vidi svoj odraz iz te daljine te ih je vratila na lice.
Bilo joj je lakše nakon što je sebe videla. Osmehnula se široko, istaknuvši ravne i bele gornje zube. Volela je svoj osmeh.
,,Šteta što nisu postojali razlozi da se iskreno nasmejem prošle nedelje."
Najviše je mislila na Selenu. Kada god se približavao taj dan, Gerda ne bi bila svoja nedelju dana pre šestog aprila i nedelju nakon toga. A bila je devojka koja se uvek smejala zbog svega i svačega. Njen humor bio je slomljen, te ju je oduvek bilo lako nasmejati. Ako se nije smejala pored nekog ni kada bi rekao najsmešniju foru, znači da prosto nije volela da se nalazi u blizini te osobe i sve što kaže smatraće idiotizmom.
Kada je izlazašla u hodnik pogledala je u levu stranu, suprotno od svoje učionice. Okrenula je glavu i zastala na trenutak, te se opet okrenula i pogledala prema izlazi iz škole.
,,Nije to on." Dečko kod dežurnih učenica joj se učinio previše poznatim. S leđa, izgledao je skoro kao Oskar, ali nije to on bio. Shvatila je to kada je prošao pored nje i pogledao je. Nije zapravo s preda bio nimalo kao on.
Srce joj je preskočilo par otkucaja ostavivši je neravnodušnom. Iako je to bilo nemoguće, poželela je da je Oskar stvarno bio na mestu tog dečka.
U tom trenutku se zapitala gde se on nalazi.
Da li se vratio u školu ili je sada kod kuće?