Život nam nudi novu šansu

5.

Gerda je iz sve snage pokušavala da ignoriše Oskara u autobusu. On je pravio grimase na njen račun i ljutio je sve vreme. Na kraju je bila primorana da zatvori oči i da se pravi da ga ne čuje. Obarao je ljudima stvari te je bilo par zbunjenih pogleda i neobjašnjivo padanje torba i rančeva. Zasluge za to su prepisali vozaču i bezbroj rupama na putu.
Da li će ovako biti uvek? Zapitala se, te je ustala sa mesta i stala kod vrata nestrpljivo čekajući da konačno stigne do svoje stanice. Graške znoja su joj se slivali niz leđa. Imala je osećaj da je svi gledaju. Skoro da je počela da se guši kada joj je ponestalo vazduha. Kada god bi malo počela da paniči postala bi izuzetno klaustrafobična. Plašljivim očima je gledala sve putnike. Oni su joj uzvraćali poglede, i ne zato što im je bila zanimljiva, već se svaka osoba zabrinula zbog njenog ponašanja. Prebledela je i izgledala kao da će svakog trenutka da se sruši.
Jedva je dočekala da izađe.

Čim su se vrata otvorila, iskočila je i potrčala što brže. Zaboravila je i na Oskara i na sve. Ljudi su je činili nervoznom. Njihovi pogledi, osuđujuće misli, sopstvena nezadovoljstva i frustracije koje su izbacivali na druge. Nije bila svesna kako je uplašeno i loše izgledala.
,,Gerda!" Čula je korake iza sebe. Istog trenutka je prepoznala njegov glas ali je nastavila da hoda. ,,Gerda! Sačekaj!"
Stala je, kao skamenjena na mestu. Navukla je kapuljaču više preko glave i sačekala da joj Albert sam priđe. ,,Gerda? Da li me izbegavaš?"
Poželela je da zaplače. Sve joj se skupilo. Ali izgledala bi onda još jadnije u njegovim očima.
,,Ne, naravno." Okrenula se i pogledala ga. Nasmešila se i slabašno ga zagrlila.
,,Da li si dobro? Zašto nisi otišla u školu?"
,,Nisam mogla. Nisam.... nisam imala snage, Alberte." Bila je toliko zadubljena u misli da nije ni shvatila da je ispred svoje zgrade. ,,Hoćeš da svratiš?" Predložila je.
Pogledao ju je žalko i klimnuo glavom. Zagrlio ju je jednom rukom dok su išli. Bio je utorak, nije ga videla od petka i beskrajno joj je nedostajao. Nije želela da sluša sve što će joj ispričati čim stignu, ali nije mogla ni da pobegne od toga. Možda joj treba to: da čuje, da se više slomi, i da lakše nastavi, posle toliko godina bezuspešne zaljubljenosti u njega.

Napravila je dva čaja i spustila je šolje na kuhinjski sto.
,,Hajde, čekam." Rekla je Gerda smestivši se na stolicu.
,,Ne. Prvo ti. Sada ti je tek lice vratilo boju."
,,Ma nije ništa...." Iskolačila je oči ugledavši Oskara iza Alberta. Stajao je na dovratku njene sobe skršenih ruku i posmatrao je s interesovanjem. ,,Hajde, Gerda, pričaj." Dobacio je Oskar. Ona je brzo pogledala u Alberta koji je čekao da ona nastavi. Kako je moguće da ništa ne čuje i ne vidi? To ju je ponovo izluđivalo.
,,Ovaj... bila sam u bolnici. Htela sam da vidim da li je onaj Oskar Demić živ."
Albert ju je zbunjeno pogledao te se nasmejao. ,,Da li ste se znali?"
,,Onako." Zajedljivo je odgovorila prostrelivši pogledom Oskara. ,,Dosađivao mi je neko vreme i onda nisam mogla da ne saznam da li je stvarno preživeo."
,,Nisam znao. Nikada mi nisi pričala." Albert je opekao kraj jezika te je spustio šolju uz glasno lupanje na sto.
,,Vidiš li da se puši?"
On se nasmejao i dohvatio kockicu šećera te ju je spustio na mesto gde se opekao. ,,Nisam mislio da je toliko vreo. Da li si najviše otišla zbog Selene?"
Gerda je klimnula glavom i tiho odgovorila. ,,Na neki način da. Oskar je u komi već pet dana. Još se nije budio."
,,Da li je..."
,,Da. Pokušao je da se ubije." Odsečno je odgovorila Gerda i ustala.
Uletela je u svoju sobu i zatvorila vrata. ,,Nestani nakratko."
Oskar se bacio na njen krevet i glasno se nasmejao. ,,Što? Pa neko mora da bude tu kada budeš kukala čim bude otišao, iako ti dosađujem već duuuuže vreme."
,,Oskare, ozbiljna sam."
,,Ne. Idi kod svog druga."
Uhvatila se za kvaku i ošto ga pogledala. ,,Makar se ne pojavljuj tamo."
,,Kako ti kažeš."
Prevrnula je očima i otišla u dnevni boravak.
,,S kim si pričala?"
Uzdahnula je kada je sela odugovlačeći vreme. ,,Zvala me je mama."
Albert se nasmejao. ,,Nadam se da si je pozdravila od mene. Telefon ti je ovde."
Osetila je kako joj rumenilo obliva obraze. ,,Možda se i vidite, trebalo bi ranije da se vrati. Ovaj, da. Imam još jedan telefon."
,,O, stvarno?"
,,Aha. Nego, pričaj mi, kako ste se smuvali ti i Iskra?"
Vešto je prebacila temu sa sebe znajući da Albert jedva čeka da joj ispriča sve.