Život nam nudi novu šansu

8.

,,Da li znaš da izgledaš kao neki mali dečak?"
Gerda je stisla pesnice i počela da kopa po rancu tražeći slušalice.
,,Tačnije, izgledaš kao ja." Nastavio je da joj dobacuje sa sedišta iza nje.
Otkako je upoznala Oskara, svakog časa joj se mišljenje o stvarnosti menjalo.
U jednom trenutku joj je padalo na pamet da je zapravo u ponedeljak skočila sa zgrade i da sve što se dešava nije stvarno, a u drugom trenutku je sve previše živo i realno da je nemoguće da umišlja.
Stavila je jednu slušalicu taman kada je trebalo da pomeri noge kako bi muškarac koji se sedeo do prozora mogao da se izvuče sa mesta. Nešto je tiho progunđao sebi u bradu kada je stigao do srednjih vrata. Odmah je zauzela njegovo mesto i stavila drugu slušalicu. Pustila je nasumičnu pesmu i potonula u svoj svet naslonivši glavu na prozor. Pojačala je pesmu najviše koliko su njene uši mogle da trpe. Kada ju je neko dotakao po ramenu otvorila je oči naježivši se. Nije htela da okreće glavu jer se Oskar premestio pored nje.
Da nisam stvarno poludela? Niko ga ne vidi i ne čuje osim mene. Pomislila je u sebi pogledavši ga krajičkom oka. Nešto je govorio. Čula ga je kada je nastala kratkotrajna pauza između dve pesme.

Šta ako je on zapravo neko koga sam oduvek želela da imam pored sebe? Neko ko će me hladnim rečima vraćati u stvarnost, ili neko ko govori naglas ono šta ja samo mislim. Odmahnula je glavom i konačno ga pogledala. Pogledi su im se sreli. Pa on čak nije stvaran. Ko mene zapravo vraća u stvarnost? Moja glava ili duh kojeg samo ja mogu da vidim? Da li mi može sada čitati misli? Da li sam glasna?
,,Kao što sam jednom već rekao, misli su ti stvarno glasne. Ne čujem sve, ali kada ti se zagledam u oči, mogu da čujem par reči, čak i rečenica."
Uhvatila je mikrofon na slušalici praveći se da priča s nekim.
,,Onda nemoj da me gledaš."
,,Zanima me o čemu razmišljaš."
,,Što?"
,,Nisi jednostavna. A i ne mogu da ne čujem tvoje misli kada sam stalno tu. Gde da te gledam ako ne u oči?"
Gerda je izvila ramena. ,,U čelo, u nos...bilo gde samo ne u oči. Sigurno ne bi želeo da znam o čemu ti razmišljaš."
,,Ne sviđa mi se tvoje čelo."
Frknula je i prevrnula očima. Malo je falilo da kroz prozor izleti jer se nalazila tačno na svojoj stanici a da to nije primetila. Šmugnula je sa mesta i viknula glasno da treba da izađe. Semafor tek što je upalio crveno, ali se vozač autobusa svejedno pobunio jer se kasno setila da izađe.
,,Kao da je tako teško otvoriti vrata!" Viknula mu je i izašla. Iznervirano je skinula slušalice i ubacila ih u džep.
,,Mrzim ljude ponekad."
,,Takođe. Možda sam iz tog razloga pokušao da se ubijem." Dodao je i nasmejao se. Uprkos tome što je bila namrštena sve vreme, Gerdino lice se razvedrilo te se široko nasmejala suzdržavajući se da ne prasne u smeh.
,,Izvini, ovo je presmešno."
Odmahnuo je rukom smejući se s njom. ,,Slobodno. I meni je."
Skupila je usne i pogledala ga. ,,Ti si zapravo brda očajan."
,,Zapravo da."
,,Zato mi pripisuješ mane koje nikada nisam videla na sebi."
,,Mrzim što si u pravu sada."
Zaustavila se kod ulaza u zgradu. ,,Da li ćeš i danas da mi se pojaviš iznenada u sobi?"
,,Što iznenada? Evo, idem s tobom."
Nagnula je glavu u desnu stranu spustivši kapuljaču dukserice. ,,Ne izgledam kao mali dečak."
Nasmejao se jer je u potpunosti zaboravio da ga je ignorisala u autobusu. ,,Samo se ti teši."