The Hatchetman | Niall Horan

V

Ne postoji toliko velika zastava koja će prikriti sramotu ubijanja nevinih ljudi. 

***

Nikada nije bilo lako suočiti se sa sudbinom, a još teže pomiriti se sa situacijom u kojoj se nalaziš.

Lillian je znala da Niall njoj nikada ne bi naudio. Znala je da će ga sresti ponovo, ali nije verovala da će to biti danas. Kako se pomiriti sa tim da je tvoj najbolji prijatelj ubica? To nije bilo izvodljivo...

Nije mogla da shvati da je sa tim istim čovekom delila najlepše uspomene iz detinjstva. Svi ti divni trenuci bili su uništeni. Zar je morao da se okrene takvom načinu života? Nije razumela šta ga je nateralo na to. Jednostavno, taj čovek nije više bio onaj isti maleni plavokosi dečkić koji bi stalno upadao u nevolje.

Zar je to bilo moguće? Lillian se pitala. 

Nije ga pamtila tako. Nije se mogla pomiriti sa tim da je on odneo mnogo života sa sobom. Samo je bilo pitanje zbog čega. Znala je da nije baš imao bajno detinjstvo i da je izgubio i majku. Znala je da mu je teško. Ali ju je ipak užasavala pomisao na to da se toliko promenio i da je ubio toliko nedužnih žena i devojaka. 

Ali nije mogla da ga mrzi. U njenim očima, on nije bio negativac. I dalje je bio onaj nestaško koga je volela kao brata. Bio je i sada takav. Ali samo je u ruci imao sekiru. To je bila velika razlika.

Bila je jako iznenađena kada je napustila zgradu u kojoj je bila zarobljena i primetila da je napolju bio dan. Pretpostavila je da je ostatak noći i dana tu prespavala.

Kretajući se ka kući razmišljala je o izrazu lica kada se bude suočila sa roditeljima. Ne sme im reći za ovo što joj se desilo. Kada je proverila telefon imala je šta i da vidi. Previše poziva i poruka od mame i tate. Znači zabrinuli su se za mene? I red je bio. 

Dok se polako kretala ka svojoj ulici, u misli bi joj ponovo došao Niall. Nekako je sve to bilo čudno. Taj susret posle toliko vremena... Njen najbolj drug se pretvorio u čudovište. Ubijao je svakog na kog je naišao, ali ga je ona i dalje volela. On je i dalje u njenim očima bio mali nestaško. Nije mogla da ga mrzi, niti da ga prijavi policiji. Ipak ju je pustio na slobodu odmah kada je prepoznao.

Tako zadubljena u misli, Lillian je već stigla kući. Sat je na njenom mobilnom je već pokazivao podne. Polako je otvorila vrata kuće, te ušla u kuću. Srce joj je na trenutak zastalo kada je ispred sebe ugledala svoju majku i oca kako je ljutito posmatraju.

"Gle, gle... Mlada dama je odlučila da se vrati kući.", Lillian snažno proguta na reči njene majke i pogleda u pod. Ovakve situacije su činile da se oseća neprijatno.

"Znaš li ti koliko smo se mi zabrinuli za tebe?'', njen otac ljutito postavi. "Želeli smo da prijavimo tvoj nestanak.", Lillan brzo i uspaničeno podignu pogled ka njima. Pitala se šta bi bilo sa Niallom kada bi se saznalo da je on ubica. Nje želela razmišljati o tome.

"Oprostite, ja..."

"Šta si radila cele noći i zašto nam se nisi javila?", njen otac je iznervirano prekide i ona oseti nervozu od preteranog slušanja tapkanja maminog stopala o pod.

"Pa ja..."

"Javila se meni.", začu se glas njihove dadilje, Carle. Lillian uplašeno podiže pogled ka njoj. Nije razumela šta se dešavalo, ali je u sebi zahvaljivala Carli što ju je izvukla iz ovakve situacije.

"Hmm...", njen otac zamišljeno klimnu glavom. Lupkanje nogom o pod prestade, a Lillian duboko udahnu i izdahnu. Bila je izvučena.

"Ostala je kod Done.", Carla ih ubedljivo obavesti. Dona? Sranje!