The Hatchetman | Niall Horan

XI

Da, te oči koje su tražile i vapile za krvlju, svakog dana su sve više upijale njen lik. Nije mogao da se oslobodi nje, ona je bila njegova jedina svetlost.

***

''Lillian!'', Robin pozva plavokosu devojku koja se istog trena okrenu ka njemu.

''Hej...'', izgubljeno pređe pogledom preko njegovog lica i osmeha što i nju natera da se nasmeši. Robin prebaci ruke preko njenog struka, a zatim na brzinu spusti usne na njene, krzajući je zubima po donjoj usni.

''Kako si?'', upita je sa osmehom gledajući je duboko u oči.

''Dobro, hvala. Ti?'', Lillian mu odgovori praveći nepravilne krugove po njegovim prsima.

Robin je povuče za struk i njih dvoje se počeše kretati ka kantini. Bio je odmor i Lillian je baš planirala da ode po užinu.

''Kad god vidim tebe, uvek mi je bolje.'', Robin odvrati sa smeškom kada uđoše u prostoriju u kojoj su se različiti mirisi ispreplitali u vazduhu. ''Hajde sedi sa nama.'', Robin predloži i Lillian zbunjeno pređe pogledom preko stola gde su nameravali da sednu. Mogla je videti puno Robinovih prijatelja sa košarke, ali i dve devojke koje su, moglo se reći, jedva čekale da sednu sa njima. Šta reći, najveće face u školi.

Dah joj zastade kada ugleda Dylana, Robinovog brata. Želja za doručkom je iste sekunde zamrla i ona je želela da se vrati u učionicu istog trena kada joj se pogled sreo sa tim dobro poznatim, zelenim. Dobro je znala da će Dylan učiniti bilo šta samo da ne sedne sa njima, tako da joj se baš i nije dopala ideja da tu jede.

''Pa... Ne znam baš.'', nervozno reče prolazeći rukom kroz kosu.

''Robin šta ona radi tu?'', Dylan iznervirano upita i Lillian je već želela da nestane sa lica Zemlje. Dah joj se zaustavio kad je čula njegov glas. Ni sama nije znala zašto ga se toliko plašila, jer je samo stajala ukopano u mestu.

Robin jače stegnu njenu ruku, ali ona kao da to nije ni osećala. Želela je pobeći glavom bez obzira ali joj on to nije dozvoljavao. Uplašeno i bez reči je zurila u ta dva zelena oka i nije se micala. Automatski se setila svakog njegovog pokušaja da ih rastavi. Nije baš da je imala želju da to proživi ponovo. Dylan nije gledao u nju, čekao je odgovor od svog brata.

''Vidi Dylan, pomiri se sa tim da je Lillian moja devojka. Ukoliko ti to smeta, znaj da to mene ne zanima.", Robin brzo odvrati i povuče Lillian za ruku ka slobodnom mestu. "I da, ona će sedeti sa nama, hteo ti to ili ne.'', odlučno nastavi, a Dylan samo odmahnu glavom nešto mrmljajući. Ko bi njega razumeo...

''Mislim da bi ipak bilo bolje da...''

''Lillian.'', Robin je opomenu. ''Sedi sa mnom. Nedostajala si mi.'', reče joj sa sitnim smeškom i tada oboje sedoše za sto ignorišući Dylanov besan pogled.

***

''Ispratiću te do učinonice?'', Robin se ponudi na izlazu iz kantine i priđe Lillian što bliže.

''Mhm...'', ona se složi sa njim i dalje gledajući u pravcu Dylana i njegovih prijatelja sa kojima je zajedno doručkovala. Dopala joj se situacija u kojoj je on nije prozivao, ali joj je ipak bilo neprijatno. Nije volela da bude blizu njega, jer ipak ima iskustva sa njim i dobro zna kakva je on osoba.

Ni sama nije shvatala razlog zbog čega se one Dylanu nije dopadala. Znala je samo da je mrzi zbog toga što je smatra razmaženom bogatašicom. Ali zašto bi neko tako mislio o njoj? Ona je bila sušta suprotnost.

''Lillian, nešto si odsutna danas?'', Robin je upita i konačno pridobi njenu pažnju.

''Ma ne... Samo sam umorna.'', reče mu kroz izdah i navali se na zid školskog hodnika. Brzo mu jednim pogledom pređe preko lica, ali ne uoči nikakav osmeh na njemu. Ona se istog trenutka seti njenog nespavanja zbog sinoćne večere i Robinovog govora. Još uvek nije mogla da shvati da je Robin rekao njenom ocu da želi da se oženi njome.