The Hatchetman | Niall Horan

XII

Onda kada samo se prvi put poljubili, shvatila sam da moje usne samo ti možeš ljubiti. Onog trenutka kada su spojile, postala sam tvoja.

***

Zar je uopšte bilo moguće da je i on osetio to? Lillian se pitala. I do vraga! Dodelio mi je nadimak, baš kao pre mnogo godina.

U Lillianinoj sobi nije bio potpuni mrak. Svu tu tamu u toj prostoriji razbijali su jaki mesečevi zraci koji su takođe uspevali da osvetle i Niallovo lice, koje je kao i uvek bilo prekriveno do pola. Lillian je zurila u njegovo lice, brzo prelazeći očima preko njega, razmišljajući o njegovim rečima.

Bilo je dobro poznato da je Lillian mogla vrlo brzo osetiti svoje brze otkucaje srca u Niallovom prisustvu, dok je sada Niall dokazao možda svojim rečima da se i on slaže sa time.

Zar stvarno osećam nešto prema njemu?

''Niall, ja...'', tiho reče stiskajući prstima parče materijala svoje pidžame.

''Moram da ti priznam nešto.'', Niall reče i ponovo okrenu glavu na potpuno drugu stranu. Oči mu se zaustaviše na prozoru Lillianine sobe i on nastavi da gleda ka mesecu duboko udubljen u svoje misli. ''Jako mi je žao što sam se onako ponašao prema tebi. Toliko dugo smo bili razdvojeni, a ja sam te želeo što dalje od sebe. Toliko si mi nedostajala Lilly.'', kroz izdah joj prizna.

Za Lillian, njegove reči su se činile kao poslednji vetar koji bi je oduvao i srušio sa litice. Pala je u duboku provaliju i sama sa svojim mislima ostala zbunjena, pokušavajući da razazna njegove reči. Tako je jarko želela da čuje iz njegovih usta da on oseća nešto prema njoj.

A Robin? Ni u jednom trenutku nije pomislila na njega. U glavi joj je sada bio samo on. On i njegove reči oko kojih se sve vrtelo.

''Ja...'', prosto reče i ispusti neki neodlučan izdah.

''Molim te, oprosti mi.'', Niall opet progovori i dalje gledajući u jednu istu tačku na prozoru. Iako su bile prekrivene, tamne i dosta mračne, njegove oči su bile ono što je Lillian najviše želela da vidi. Mogla se tačno setiti tih krupnih plavih očiju koje su zračile sigurnošću. Toliko je želela da podigne tu crnu kapuljaču i ponovo uhvati taj plavi pogled.

Niall tada nervozno ustade sa kreveta i priđe prozoru u koga je par trenutaka gledao. Stade ispred njega, dok ga je Lillian iza njegovih leđa bojažljivo posmatrala i divila se toj nekoj misterijoznosti koju je Niall krio. Gledala je u njega sa nekim strahom, ali ga se nije plašila. Videla je u njemu neki spas i sigurnost koja joj je ulivala nadu i bezbednost.

''Nemam šta da ti oprostim Niall.''

''Imaš. Obećao sam ti još pre mnogo godina da ćemo biti ponovo zajedno.'', Niall joj brzo odgovori na njene reči i zagleda se ponovo u daljinu.

Lillianina soba je imala rakošan pogled na lepo uređeno dvorište. U proleće bi to dvorište bilo puno cveća, Carla je bila njihov veliki ljubitelj. Dok je zimi pregršt drveća bilo prekriveno snegom i činilo zimsku idilu još čarobnijom. Takođe, to dvorište je krilo puno nezaboravnih uspomena i trenutaka. Pogotovo onih sa Niallom.

''Pa i jesmo, sada smo zajedno i to je jedino bitno.'', Lillian mu reče sležući ramenima i pokuša da smiri i ublaži situaciju. Međutim, njenim rečima je ona postala još gora.

''Ne Lillian. Ne razumeš.'', Niall reče odbojno i nekim hladnijim glasom. Na njegove reči, Lillian iznenađeno i već pomalo ljutito ustade sa kreveta i njene bose noge ponovo dodirnuše hladnu površinu.

Prišla mu je s leđa i stala tik uz njega. Mogla je jasno primetiti kako su njegova leđa previše razvijena pa čak i preko duge tamne kabanice, a ramena široka, držala su se čvrsto. Nije mogla da izostavi činjenicu da je osetila da joj se disanje produbilo i promenilo iste sekunde kada se našla blizu njega. Zašto imaš tako jak uticaj na mene Niall?