Nadam se da i ti misliš da je ta pesma postala naša. Jer ja svaki put kad je čujem pomislim na tebe. I kada prodjem pored tvoje autobuske stanice srce mi brže kuca. I uveče kada se probudim i ujutru kada ustanem, vidim tvoju omiljenu knjigu na mojoj polici. Vidim te i u gužvi. Vidim te i kad zažmurim. Nikome ne govorim kao tebi kako volim da gledam u zid i kako uživam u tišini. Ničije slike zgrada i glupih ćoškova Beograda ne volim više od tvojih. I ne pišem o svakom. O tebi bih i po vatri pisala, i rečima bih je kao vodom gasila. Sa tobom bih delila i subotnje veče, haos u gradu, i nedeljno jutro, kada sve uspori. Samo jer znam da postojiš i jer si tu.
