Pun nam je grad,
četvrtak je i srce mi malo brže kuca.
Vidim te u prolazu,
i ne stignem ni da ti kažem koliko mi duša od nesreće puca.
Ona tuga u meni,
kojoj odavno više ništa nema smisla,
sada polako prestaje da svetluca,
i boli, i kao ptica po mozgu mi kljuca bez da prestane.
Nedostajes mi, a ja tebi malo manje.
