utorak je,
radjaju se neke naše nove fore i fazoni,
sprečena sam od strane sebe i ne prestaje da me proždire i da me boli.
dajemo imena biljkama,
čitamo knjige,
citiramo njegoša,
učimo o rusinima,
ali nam se nekako duše suše,
nestaju u neverici,
padaju ko zvezde,
proklinju dane provedene bez svojih zraka,
kao peščane kule se ruše
i nestaju,
bez predaha.
u mislima si mi i ovog kasnog večera
prvog marta.
plastični crvi vire nam iz očiju,
ostavljaju tragove,
odlaze bez danka,
nestaje mi moći da te volim,
nestala je i poslednja slamka.
tresu mi se umorne ruke,
i sita reči ne izgovaram,
ostavljam suncu da te ljubi,
i da te ožiljci oko kojih sam
nacrtala srca ne peku više.
ostavljam tuzi da suzi,
jer ne mogu plakati tiše.
