Polako pada mrak,
reflektori neprekidno trepere,
farovi automobila ostavljaju nas u senci velikih ljudi koje smo zaboravili.
Juče sam plakala tri puta,
juče me je tvoj osmeh zaboravio,
juče je moja duša zaćutala
i tiho nestala.
Potonula su nam sećanja duboko u Dunav,
i tamo na onom mestu gde se nebo spaja sa tvojim srcem.
A da sam te tada prvi put videla,
molila bih Dunav da me odvuče daleko i da me ne pušta.
Znaš ti dobro onaj vir o kom su nam pričali roditelji.
Znam da znaš.
A ti opet sve znaš o meni, i uvek sve zapamtiš.
I onda se često pitam kako je moguće da nam se ljubav tako ni iz čega pojavi i onda nestane bez traga?
Varam svoje srce ako bih rekla da te više ne volim.
Varam ga kao što vir vara svoj mirni Dunav i naša sećanja.
I sve se tako opet vrti u krug, i ja sam ponovo ja kada te vidim.
Ja sam uvek ja i u mirnom Dunavu, i u viru,
a pogotovo kada si ti tu.
