U ovom gradu,
mnogi su mi pričali,
postoji veliki broj ulica
koje nose tvoje ime.
Svugde si,
u svakoj prodavnici,
u svakoj reklami,
na svakom izlogu
i mirisu vode na Adi.
U mojoj kući,
na mom jastuku,
u letnjoj kiši
i na svežem jutarnjem vazduhu.
U svakoj boji,
posebno crvenoj,
na svakoj slici i na
onoj našoj klupi drvenoj.
U mom sećanju,
osmehu i srcu,
tu si,
nedostaješ mi,
radije bih da bežim,
veliki mi je bol u duši.
Tišina je,
ne mogu više da spavam
i da te zamišljam,
moram da smislim neku laž,
moram više da razmišljam.
Gde mi je pamet nestala?
Ko se usudio da je uzme.
A ako ne vredim onda,
ko će za rukav da me vuče,
ko će srce da mi slama
deset puta na dan,
ko će da mi glumi prijatelja,
a da mi ulepšava dan?
Svojim bednim osećanjima ljubavi,
da me zadrži,
ovaj rastanak će sigurno biti najduži.
Pa ko bi se usudio da te pusti,
treba mi vazduha,
zašto sada kiša ne pljušti?
I dalje si svugde,
i dalje me pratiš,
u svakoj pesmi,
u mojoj savesti.
Ostani,
ili idi više,
naše je vreme odavno
prestalo da se piše.
