Ne znam jel mi dozvoljeno da te gledam tako.
Ali je lepo gledati te.
I biću u redu, dok te gledam iz daleka.
Jer i kada si blizu mene, ne možeš mi biti dalje.
Čak dalje i od veka.
Osećaš se na proleće i na ono što cveta,
a ne mogu te dotaći, ne pre leta.
Nedostaje mi ono naše,
ono što nas vodi i što daleko šeta,
mističan san ili možda tuga, seta.
Bude mi drago kada znam da će uskoro biti toplo,
i da ćeš se više smejati i noći će nam biti duže,
i neki novi ljudi postaće poznati
i jedni drugima kupovaće ruže.
Verujem više tvojim rukama i dodiru,
nego mnogim rečima tuđim,
ali se opet plašim da se ne otuđim.
Verovatno nemam ni šta pametno da kažem
i često me boli,
samo nemoj dušom da me slažeš,
hoću da me neko ponovo voli.
