У почетку јој је ум лутао таласима, једва додирујући површину. Али на крају јој је срце потонуло равно на дно. Ниједна душа не може да плива довољно дубоко да је досегне, превише је мрачно.
А кривац није био било ко. Можда је то сама желела. Можда није имала избор. А није волела светла места. Често је говорила да не воли да види себе. Плашила се тога да не постане тама. Говорила је и да сам ја њена светлост. Да јој је то једино потребно. А унутар ње биле су песме и цитати које ни папир не би издржао. Она је за мене била светло, она је мене извукла на површину, а да то није ни знала. Проблем је што је себе уништила.
