Možda sam mislila da nam treba vremena
da tebi treba prostora
a možda sam i znala da moje ruke tebi nisu dovoljne.
Možda sam se plašila da ne izblediš
i da zaboravim boju tvog glasa
ili sjaj tvojih očiju koje me gledaju
ali opet nisu zaljubljene.
Možda sam želela da me voliš
onoliko koliko ja volim tebe
i da me želiš više nego što si mislio da je to moguće.
Možda sam znala da ću ja uvek da brinem za tebe
negde
u nekom zabačenom delu grada ili u našem kraju.
Znala sam i da ću uvek da mislim na tebe
i zamišljam te u onom tvom punom sjaju.
Nisam htela da te zapamtim kao nekoga ko je voleo nebo
jer ti nisi ni umeo ni znao da ga vidiš
kao što ja gledam tebe zadivljeno
ali bespotrebno.
