Prošlo je par meseci, prestala sam i da brojim koliko. Više me ne boli kada se vozim onim trolejbusom, ni kada prodjem pored našeg omliljenog mesta. Više se ni ne sećam tvojih reči. Ni mojih beskonačnih pokušaja da te razumem, kada ni ti sebe nisi mogao ili nisi hteo. Ne okrećem se kada čujem tvoje ime i ne idem tvojim autobusom namerno, samo kako bih te slučajno ponovo srela. Ne pričam o tebi, ne spominjem te, a ni drugi te ne spominju. Mama je prestala da me pita za tebe. I moj pas te je zaboravio. Čudno je samo kako o tebi još uvek pišem.
