The Hidden World

27 ▬ ''Jesi li razočaran?

"Isuse, nisi normalna", P.J. je stresao prašinu sa sebe. "Ozbiljno. Kontroliši se."
"Gukni."
"Zašto misliš da možeš tako da pričaš sa mnom?" Stavio je ruke na bokove, jako važan. "Ako izgledaš starije od mene, ne znači da ozbiljno jesi, jer, ako se ne sjećaš, stariji sam 2296 godina od tebe. A to znači pametniji. A to znači neću ti reći." Okrenuo se od mene, ali sam ga uhvatila za okovratnik majice.
"Hoćeš."
"Neću."
"Hoćeš."
"Anna." Uzdahnuo je i okrenuo se meni. "Šta ti je Kristian rekao?" Popustio je. Umrijeću od radoznalosti.
"Da ne želi da me izgubi jer ako izaberem Asha umrijeću kad shvatim da je to loša odluka." Ukratko sam mu objasnila. Možda ne baš ukratko, jer i Kristian je otprilike bio toliko jasan.
"Daa, i? Logično da ćeš umrijeti ako se budeš borila na drugoj strani, mi ćemo biti primorani da te ubijemo, a da budemo iskreni, Casandri i Carolini neće teško pasti."
"Ne pravi budalu od mene." S nevjericom sam ga gledala. Ovaj klinac je takav lažov, nije ni trepnuo. A opet, kao što znamo, ima 2314 godina… "Znam da ima pravi razlog." Bio je ozbiljan, ali sada je njegova ozbiljnost poprimila značajnu nijansu.
"Nije na meni da ti kažem." Zvučao je poslovno, kao u filmovima.
"P.J., reći ćeš mi ili.."
"Nije na meni, okej?" Povisio je ton da bi me prekinuo. "Kad kažem nije na meni, mislim nije mi dozvoljeno, razumiješ? Mi nismo slobodni koliko ti izgleda da jesmo." Zastao je, izgledajući nedorečeno. "Moraš shvatiti da ne mogu sve da ti odam. Mogu da ti odam zašto je Kristian polomio volan, šta misle o tebi i zašto ti se to dešava, mogu da ti kažem razne teorije, ali neke stvari jednostavno ne mogu. Moraš da me razumiješ, Anna. Ruke su mi svezane." Spojio je zglobove ruku da mi to slikovito pokaže. Okej, hajde, ne mora sad da mi kaže.
"Okej." Prekrstila sam ruke. "Kakve teorije?"
"One dobre ili loše?"
"Obe."
"Hm. Prvo ćemo dobru." Rekao je zamišljeno. "To otprilike znaš, ubrzano je zbog povrede, sve pet, živjećeš dugo i srećno."
"A loša?" Nestrpljivo sam upitala.
"Da je sve ubrzano jer ubrzano umireš." Odgovorio je. "To praktikuju više nego dobru. Možeš li da se pretvaraš da ti ovo nisam rekao?"
"Da se pretvaram da mi nisi rekao da ću vjerovatno umrijeti?" Prekrstila sam ruke, iznervirana. On se ponaša kao da ima 10, a ne koliko god da gospodin Imam-puno-godina ima.
“Natasha nije ništa osjetila na tebi, zato gajimo nade.” Podignuo je palčeve visoko uz kez, da pokaže optimizam.
"Najradije bih da te ubijem." Gurnula sam ga sa strane. Rekli su P.J.-u da me nauči nešto u šumi, dalje od njih. "Idemo nazad."
"Ne idemo nazad!" Dotrčao je do mene. "Moraš da znaš koje su otrovne bobice."
"Poslali su te da me naučiš koje su otrovne bobice?" Okrenula sam se njemu, iznervirana. Jebote. "Šta oni rade? Je l’ opet nešto kriju od mene?"
"Ne budi paranoična." Prevrnuo je očima i skrenuo desno malo. "Vidiš ovo drvo? Preko ljeta, izgleda ovako." Pokazao mi je svoj telefon. Cvijeće u bijeloj boji, vau. "Jedna je od one 4 boje, kamera to ne može da uhvati." Objasnio mi je. "Naravno, svi koji vide te boje, znaju da su divni i žele da ih uberu. Sve na svijetu, ima svoju slabu tačku. Za nas, to je ovaj grm." Stahao je pored osušenog, bodljikavog grma. "Još prije 4000 godina, Ash je naredio da se sve uništi, ali niko nije mogao sve." Imam loš osjećaj oko ovoga.
"Imam loš osjećaj, ne prilazi tome." Smoreno sam uzdahnula. Dodirnuo je prstom, lagano, a onda je odjednom odbačen od grma, i zabijen u drvo. Otvorila sam usta, preplašena prizorom.
"P.J! Jesi li dobro?" Napokon sam se pokrenula i došla do njega. Ustao je, stresajući sa sebe lišće i prašinu.
"Uh!" Stresao se. "Napomeni me da to kažem Kristianu."
"Koje? Upravo si odletio od ovoga, šta je ovo?" Zgroženo sam gledala u bodljikavi grm. Ne znam šta je, ali ne želim da prilazim tome.
"Upravo si predvidjela da će se nešto loše desiti, kao na primjer.." pročistio je grlo. "Ovaj jebeni grm." Promrmljao je ogorčeno. "Rekli su mi ako uspijem da provjerim je l’ to i dalje jedna od teorija, i dap,
definitivno jeste.” Klimnuo je glavom i uz uzdah, stavio ruke na bokove i gledao u grm. “Šta sad?”
"A da mi kažeš o čemu pričaš?" Prasnula sam na njega. Opušteno me pogledao.
"Okej, znači, nakon što je zabranio, nije sve uništeno. I kao što znaš, imaju oni koji su razne vrste odbmrambenih talenata, poput toga šta si ti upravo uradila, skontala si da će se desiti nešto. Ovakav grm ne djeluje na njih, odnosno na mnogo natprirodnih, ali bobice, unutar cvijeta.. njihov šećer te jednostavno mami, ne možeš da odoliš. Možeš, naravno, ali jako teško. Od tih bobica, umireš odmah, a tvoje tijelo se pretvara u pepeo." Stresla sam se na to. "Znamo još par lokacija gdje se nalazi."
"Zašto ga ne uništite ako znate gdje se nalaze?" Namrštila sam se, praveći nesvjesno korake unazad od grma. Ne zrači nekom pozitivnom energijom. Osjećam se nekako bespomoćno.
"Oh, taj grm je pravi ubica. Nestane tek nakon što ubije 10 različitih natprirodnih." Objasnio mi je.
"Kako je onda Ash.." zastala sam, shvativši odgovor. "Oh." Na neki način nisam mnogo iznenađena. Potvrdno je klimao glavom.
"Kristian će me ubiti.." otpočeo je. "Ali, dodirni ga."
"Šta?" Zgroženo sam ga pogledala. Ne bih dodirnula taj grm ni za šta na svijetu.
"Znam da želiš." Prevrnuo je očima. "Radoznala si. Želiš da znaš kakav je bio osjećaj kad me odbacilo u ono drvo." Rekao je, pokazujući kažiprstom na drvo. Poraženo sam pogledala u drvo. Istina je, želim. Mrzim sebe.
Napravila sam par koraka prema grmu i pažljivo primakinjala prst. Hajde, Anna, ne budi kukavica. Vidiš da je P.J. i dalje živ i zdrav.
"AAAAAAA!" Nešto se desilo, nešto se desilo, nešto se, refleksno sam trznula ruku sebi, jebote, šta se desilo? A onda sam shvatila da se P.J. proderao da bi me prepao i sad jedva dolazi do vazduha od smijeha. Malo previše živ i zdrav, ako pitaš mene. Hajde, možeš ti to.
Dodirnula sam bodlju i… ništa. A onda i deblju granu - ništa. Upitno sam pogledala u P.J.-a.
"Znači, ako Kristian sazna da sam ti dopustio da dodirneš drvo, biće manje serijski-ubilački nastrojen, s obzirom da ti nije ništa." Zadovoljno je otpuhnuo, pa krenuo. "To ćemo jednom da koristimo kao tajno oružje."
"Oružje?" Upitala sam.
"Trkajmo se do njih!" Povikao je i nestao. Neće da mi odgovori. Uopšte me ne čudi. Uopšte.