Rane iz prošlosti

11.

ALEKSEJ PRAJS
pre sedam godina

Dolazim ispred kuće koja pripada njenim roditeljima. Auto parkiram ispred i vadim telefon kako bih je pozvao da joj kažem da sam stigao ali ona već stoji ispred svoje kapije. Izlazim iz kola i dolazim do nje. Ne moram ni dovoljno blizu da joj pridjem da bih video da je skroz uplakana.
"Nikol?"
Ogrnuta svojim kaputom gleda u mene dok joj prilazim pa dotrči do mene i uroni mi u zagrljaj.
"Možemo li negde da odemo. Molim te?"
Nestrpljiv sam i želim odmah da je pitam šta joj se dogodilo ali odlučujem da sačekam da odemo negde. Brine me što je nalazim ovakvu, ovo je prvi put. Autom se odvozimo dosta dalje od njene kuće jer je tako tražila. Parkiram se u neku nepoznatu ulicu i gasim auto.
"Nik jesi li dobro?"
Odmahuje glavom i zagriza jako usnu. Skida svoje crne naočare za vid i briše razmazanu šminku ispod očiju.
"Aleksej žao mi je. Tako mi je žao."
Kreće da jeca a ja je hvatam za ramena i okrećem je prema sebi.
"Nikol šta ti je pobogu? Ništa nisi uradila. Je l' to zbog prokletog turnira?"
Odmahuje glavom i rukom prekriva usta ne bi li utišala svoje jecaje. Sada me već plaši.
"Ja.."
Izusti jedva pa udahne kako bi nastavila.
"Kasni mi. Već duže vreme Aleksej. Imao si turnire koji su ti bitni za stipendiju i nisam želela da te zamaram time. Uradila sam test čisto da bih bila sigurna i trudna sam."
Mislim da sam prebledeo u sekundi. Gledam u nju a ona okreće glavu i vraća naočare sebi na lice. Trudna? Kako sam bio toliki kreten? Zašto nisam pazio? Imam osamnaest godina šta dodjavola nije u redu sa mnom? A Nikol ima sedamnaest..
"Čoveče.."
To je sve što uspem da kažem. Šokiran sam. Kako tako glupa stvar poput seksa i običnog zadovoljstva može da promeni tinejdžerima život? Završavam školu i trebam da krenem na koledž. Dobio sam stipendiju. Nikol završava školu za godinu dana. Sve će se sada upropastiti kada je trudna.
"Ima dosta privatnih klinika van grada. Uzeću novac iz svoje uštedjevine i platiću ti abortus."
"Šta?"
Naglo me prekida na šta je upitno pogledam.
"Aleksej ne možemo samo da se rešimo toga. Dete nije stvar."
"E pa ja sam dete, i ti takodje. Klinci smo Nikol! Nismo spremni za ovo. Samo razmisi šta bi naši roditelji rekli."
Odmahuje glavom kao da se ne slaže sa mnom. Nežno prislanjam ruke uz njene obraze i približim joj se.
"Nik život je pred nama. Ne možemo sve sada da ispustimo zbog ovoga. Volim te i želim decu sa tobom, samo ne sada."
"Lako je tebi da kažeš Aleksej, ne moraš ti da ga ubiješ."
Spuštam ruke i odaljim se od nje pa besno udarim volan. Ona ne reaguje ali vidim joj u očima da bi svaki trenutak zaplakala.
"Koliko si dugo znala?"
"Danas sam saznala. Zato i nisam došla na turnir."
Hvatam se za glavu i naslanjam je na sedište. Toliko mi se misli vrti po glavi i kao da u ovom trenutku ne mogu pametno da razmišljam.
"Ubiće me moji Nikol."
"Misliš da mene moji neće? Nisam još ni punoletna Aleksej."
Zadrhti joj glas kada to izgovori. Svestan sam da je njoj i gore nego meni. Dete je u njoj, ona je žensko i još uvek je maloletna. Ja sam kreten, uprskao sam.

BLER VUD

Kao luda se Leksi smeje dok gleda svoj omiljeni rijaliti. Pokušavam sve vreme da ignorišem pomalo iritantan smeh dok čitam časopis ali bezuspešno.
"Leksi."
Upozorim je a ona pogleda u mene sa izrazom lica "šta radim?". Prevrnem očima i nastavljam da čitam u nadi da će se smiriti.
"Bler u poslednje vreme si tako dosadna.."
Uzima svoj telefon sa stola koji je upravo zazvonio u znak da je stigla poruka. Čim uzme telefon stvara joj se osmeh na licu.
"Šta se smeškaš? Ko je to?"
Zainteresovano je gledam kako kucka poruke sa osmehom.
"Sram te bilo Leksi. Meni ne želiš da kažeš."
"Nisam ti rekla jer bi me ubila da ti kažem."
Podižem jednu obrvu i sada sam još više zainteresovana da čujem sa kim Leksi razgovara.
"Ko je to?"
Naginjem se ka njoj i gledam joj u telefon a ona ga skriva.
"Leksi ma daj."
Izdahne pa gasi telefon i ostavlja ga u svoje krilo.
"Dilan je okej?"
Gledam je u čudu. Jednom smo se videle sa njima i to slučajno a ona je već preuzela stvari u svoje ruke. Nisam znala da je to toliko ozbiljno.
"Vi se tako dobisujete od onda?"
Klima glavom i ponovo uzima svoj telefon sa osmehom.
"To je bilo pre skoro mesec dana."
"Osetila sam neku konekciju sa njim. Mislim da mi je srodna duša."
Malo sam šokirana.
"Leks ni ne poznajete se."
Prevrne očima i spusti telefon gledajući pravo u mene.
"Vidi znam da ti se ne dopada što je Aleksejev prijatelj ali nije me briga. Bler nikada me ne podržavaš u izboru partnera jer ti i samu sebe sputavaš u tome."
Malo šokirano gledam. Da li zaista to radim? Za sebe već znam i ne poričem to da svaku priliku namerno propuštam. Ali za Leksi?
"Nije tačno."
"Jeste Bler. Stvarno te volim ali je istina."
Malo se osećam loše sada kada je to rekla. Osećam se loše jer je u pravu. Trebala bih da sam srećna zbog nje a umesto toga je kanalim jer sam prvenstveno nezadovoljna sobom.
"Žao mi je Leks, nisam želela da se tako osećaš."
"Ne zameram ti za to Bler, trebalo bi da dopustiš sebi sa si srećna. Ken nije ovde, prošlo je četiri godine moraš da nastaviš dalje."
"Znam ali nije tako prosto."
"Patiš li još za njim?"
Pita me ko iz topa a ja stisnem usne i skrenem pogled.
"Ne, prošlo me je to davno. Nema ga i ne mogu ništa da promenim."
Kažem i misleći to. Kena i dalje  neizmerno volim i nedostaje mi, ali nije tu i to je to.
"Zašto onda sebi ne dopuštaš da nastaviš dalje?"
Tišina se stvara medju nama i ne želim da joj dam odgovor. Žao mi je ali ne mogu protiv sebe. On je bio moja prva ljubav i ne mogu samo da predjem preko svega, preko njega.
"U redu je Bler.."
"Nije bitno Leks, nećemo o njemu."
Uzimam magazin koji nastavljam da čitam a Leksi ni ne pokušava da me ubedi da nastavimo. Ostajemo u mirnoj tišini koja mi nerealno prija sada posle ovog razovora.