Rane iz prošlosti

64.

Jedva sam otvorila oči. Po navici sam uvek ustajala rano, ali me ova vremenska razlika ubijala pored toga što sam kasno legla. Otvorila sam oči i pored mene je ležao Aleksej koji me je grlio. I to je bio najlepši osećaj u poslednjih dva meseca. Osećaj toga da sam sada potpuna, da je moja polovina koja je nestala sada tu. Grli me i ne da me nikome. Gledala sam njegovo lepo lice koje je imalo bradu staru samo par dana. I tako mu je vraški dobro stajala. Onda kada sam mislila da ne može da bude lepši pojavio se i promenio mi skroz mišljenje. Podigla sam ruku do njegovog obraza i prstom sam nežno prelazila po njegovom licu kako ga ne bih probudila. Morala sam da ga dodirnem. Bilo je jače od mene. Osetila sam kako mu se grudi pomeraju dok diše i onda je dodirivao moje grudi. Odjednom me je rukama još više suzbio uz sebe i otvorio je oči.
"Probudila si me."
Nasmejao se dok je glavu zaranjao u moj vrat ostavljajući male poljupce.
"Nisam želela. Stvarno."
"Da, definitivno te ne može probuditi nečije pipkanje u toku sna."
Mumlao je u moje rame a ja sam se nasmejala dok sam ga mazila po kosi koja je bila duža nego što se sećam. Ispod ćebeta ruku je stavio na moj struk suzbijajući me uz sebe koliko god može.
"Moram da idem."
Odvojio se od mene i gledao me je u oči pa me poljubio u nos. Zakikotala sam se poput deteta pa je on ustao i uzimao je sa poda svoje pantalone i košulju.
"Falilo mi je ovo."
Rekao je dok je oblačio pantalone na ivici kreveta okrenut ledjima. Podižem se iz kreveta i grlim ga sa ledja.
"I meni."
Okrenuo se ka meni pa me rukom nežno uhvati za obraze.
"Šta ti je falilo?"
"Sve ovo. Nas dvoje."
Pogleda mi čas u usne pa vrati pogled na oči. Vidim šta želi. Ne bih mu branila.
"Rekao sam da ne želim da te pritiskam."
Kaže a ja odmahujem glavom. Posle onog sinoć sigurna sam u to da nema nikakvog pritiska koji se vrši na mene. I dalje znam da ovo nije najbolja odluka, svesna sam svega. Ali ono čega sam najviše svesna jeste da ne želim bez njega. On je moj čovek. Sve što mi sada treba.
"Takodje rekao sam ti da ću nam dati vremena.."
Ustaje sa kreveta i uzima svoje preostale stvari. Gledala sam ga dok se spremao da ode. Oboje smo se suzdržavali toga da se još više zbližimo. Iako smo već dovoljno uradili i time što smo spavali sada ovde. Što smo razgovarali sinoć. Svaki dodir ili reč je vodila ka tome da se opet zbližimo. Koliko god sam to želela toliko i nisam. Znala sam da nisam trebala.
"Imaš i dalje moj broj?"
Pitao je odjednom. Stala sam na sekund zbunjena. I da nemam njegov broj znala sam ga napamet. Nikada mu to ne bih priznala. Uglavom sam dosta detalja pamtila u vezi njega.
"Da. Mislim, naćiću ga."
Osmehnuvši se sebi u bradu pokupio je svoje preostale stvari i krenuo ne ka vratima.
"Onda mi se javi. Pre nego što odeš."
"Hoću."
Gledala sam ga dok izlazi iz hotelske sobe. Jedva sam čekala i ja da se uskoro odjavim iz hotela i da odem kod Leksi. Ali ono što nisam jedva čekala je bilo to da prodje ovaj dan i sa tim da istekne vreme do moje konačne odluke.

~~~

"Evo ga čaj.."
Rekla je Leksi stavljajući šoljicu na stočić ispred mene. Zahvalila sam joj se a ona je sela na kauč do mene.
"Kakav je osećaj biti udata?"
Osmehnula se i na licu sam mogla da joj vidim da je toliko toga želela da kaže istog trenutka. Na licu joj se videla prava sreća. Videlo se da uživa sa Dilanom u njihovoj vezi. Sad već braku.
"Divno Bler. Juče je bilo magično. I još kada sam rekla zvanično mami i tati da sam trudna. Bili su presrećni."
"Tako mi je drago Leksi. Zaslužila si."
Nasmejala se i uzela je šolju svog čaja sa stola. Mora da je bilo divno čekati dete sa čovekom kog voliš bez komplikacija. To je ono što je meni sada trebalo.
"Sada mi reci ono što si želela. Jedva sam spavala od uzbudjenja."
Par trenutaka sam oklevala da joj kažem. Bilo je teško ispričatj sve što sam svima prećutala. Znam da Leksi mogu sve da kažem. Samo ovo nisam nikome želela. Nisam imala osećaj da želim.
"Nećeš jedina biti mama."
Rekla sam joj a ona je par sekundi zbunjeno gledala, dok nije shvatila.
"Neću?"
Potvrdila sam. Moja najbolja drugarica i ja smo obe čekale dete. Na licu sam joj videla malo
razočarenje zbog toga što joj nisam ranije rekla. Ili je to više bila ljutnja.
"Koliko dugo?"
"Kada sam otišla u Rusiju saznala sam. Ne ljuti se Leks, želela sam da ti kažem uživo."
Uz osmeh podrške mi je stavila ruku na ramen pritisnuvši ga.
"Ne ljutim se Bi. Znaš da te razumem. Samo sam ljuta što nisi ni dolazila u London sve ovo vreme. Nisi smela to da radiš, ne zbog njega."
Sve sam znala i bez da mi kaže. Pritisla sam ogrlicu oko mog vrata sa pločicom. Bila je na mestu gde mi je srce. Volim London. To je moj grad gde sam postala srećna. Gde sam sebi opet dala šansu da proživim. I bilo je teže da ne budem ovde. Čak je bilo teže i od mog odlaska iz Majamija. Osećala sam kao da sam ceo život ovde.
"Bilo je teško Leksi.."
"Teško ili ne Bler moraš da prestaneš da bežiš. Kada je najteže nekada stisni zube i pogledaj realnost u oči. Otišla si iz Majamia kada je Ken umro, otišla si iz Londona kada si ostavila Alekseja. Dokle ćeš tako?"
Malo je reći da me je gušio pritisak koji mi se stvarao u grudima. I znala sam da je Leksi bila u pravu. To sam bila ja. Devojka koja je bežela kada nije bilo kako je zamislila. Nisam želela to sebi da priznam iako sam vrlo dobro znala da je sve bilo tačno. Volela sam Alekseja. Svaki centimetar tela je žudio za tim da budemo zajedno. I bolela me je sama pomisao na to da sam znala da trebam da ga ostavim. Teško sam udahnula. Jedva sam izdržala da ne ispustim jecaj sa usana. Videla sam brigu u Leksinim očima kada je videla da sam uznemirena zbog svega.
"Bi izvini, ja.."
"Leksi ne izvinjavaj se. Za sve si prokleto u pravu."
Obrisala sam suze a ona mi je dodala maramice koje su bile na stočiću blizu nje. Gledala me je sa ohrabrujućim smeškom na licu pa mi je obrisala suzu sa obraza.
"U pravu ili ne nije bitno. Bler. Želim da budeš srećna. A nepostoji veća sreća od toga da postaneš majka. Sa njim ili bez njega."
Uzela sam maramicu iz njene ruke i obrisala sam suze. Znam da ne smem ovoliko da se nerviram.
"Koliko god nekoga volela i dalje možeš da shvatiš da li je zaista dobar za tebe."
Nisam bila glupa da ne shvatam sve ovo vreme šta je zapravo bilo dobro za mene. Ali u ljubavi smo slepi zar ne? Sebi sam pokušavala da olakšam situaciju koliko god sam mogla. Ali na kraju sam znala šta je najispravnije bilo za sve, za mene i njega, i za ovo dete koje će se roditi. Volela sam svoji život sa njim. Šta me sprečava da ga manje volim bez njega? Od ranog detinjstva sam bila polovina. Moja druga polovina su prvo bili roditelji i kada su se razveli ostalo je pola mene. Ken takodje, uništio me je. Sada to neću dopustiti. Prvi put ću sebi dozvoliti da budem srećna kao celina, ne nečija polovina. To sam sada za sebe i svoj život želela više nego ikada pre.