Rane iz prošlosti

15.

"Igramo istinu ili izazov!"
"Leksi.."
"Bler danas je meni rodjendan, učini mi."
Iako mi se uopšte nije igralo to sa njima nisam baš imala izbora. Kako da je odbijem za njen rodjendan?
"Ionako ćemo uskoro biti starice i nećemo moći to više da radimo."
"Tek ti je dvadeset i pet.."
"Kako god, ja prva pitam."
Gleda čas u mene, čas u Dilana i Alekseja dok prstom lupka bradu kao da razmišlja.
"Dilane, istina ili izazov?"
Prevrnem očima pa se Dilan ispravi.
"Istina."
"Kako ti se zvala poslednja devojka i kada si je imao?"
Pogleda u Alekseja i nasmeje se a Leksi zainteresovano gleda u njega.
"To su dva pitanja Leksi."
"Moraš da odgovoriš na oba."
Izdahne pa spusti ruku koju je prethodno prebacio preko njenog ramena.
"Bilo je davno, zvala se Sara. Imao sam je pred kraj faksa."
"Zašto ste raskinuli?"
"To je već treće pitanje Leksi. Sada ja pitam."
Bez razmišljanja pogleda u Alekseja i zlobno se nasmeje.
"Brate šta ćeš?"
"Izazov."
Dilan pogleda u mene pa u njega, ne svidja mi se kuda ovo ide.
"Izazov ti je da ti i Bler udjete na pet minuta sami u sobu."
Odmahuje glavom misleći da je to neprimetno a Dilan klima glavom njemu.
"Možete u moju sobu. I ostavljate telefone ovde."
Kaže Leksi i pogleda u mene.
"Ma daj nećemo to raditi. Nemamo više šesnaest godina pa da takve stvari budu zabavne."
Aleksej ustaje iz fotelje i stavlja telefon iz džepa na sto pa gleda u mene.
"Hajde Bler, ne budi kukavica."
Izdahnem ne verujući da ovo radim. Ustajem sa troseda i ostavljam takodje svoj telefon pa krećem sa njim ka Leksinoj sobi u koju kada udjemo Aleksej zatvara vrata, ovo će da bude najneprijatnijih pet minuta u našim životima.
"Izvini zbog Dilana, ponekad je kreten. Ali bilo je lakše da samo odemo u sobu nego da se ubedjujemo sa njima da ostanemo."
Sedam na krevet okrenuta ledjima i ne progovaram sa njim, ne znam šta bih rekla uopšte. Toliko se čudno osećam zbog svega.
"I ja sam bio kreten kada sam došao kod tebe onaj dan. Ti nisi takva devojka."
"Tek si sad shvatio da je bilo glupo? Stvarno sam mislila da si bolji od toga a ti si došao ispred moje kuće i pitao me da spavamo."
"Nisam te direktno pitao."
"Ali si to želeo. Samo si to želeo od mene."
Sedne iza mene takodje okrenut ledjima. Ponovo se okrenem i gledam u prozor kroz koji se ništa ne vidi jer je napolju mrkli mrak.
"Žao mi je što si pomislila da sam ipak dobar pa sam ti ponovo promenio mišljenje."
"Meni je žao što sam promenila mišljenje još prvi put."
Oboje ćutimo i ne govorimo ništa. Na sekundu se okrenem da ga vidim i jedino što vidim jesu povijena široka ledja koja se pomeraju u ritmu disanja.
"Zašto ne želiš da budeš u vezi?"
Pita odjednom ali se ne okreće na svu sreću jer bi onda video da ga gledam.
"Ne želim o tome."
Kratko kažem pa se rukama oslonim na krevet.
"Koja je tvoja priča Aleksej?"
Ponovo se okrećem i gledam u njega. Imam želju da ga dodirnem jer tako okrenut ledjima deluje nekako ranjeno.
"Koja priča?"
"Ne znam, svako od nas ima bolnu prošlost o kojoj ne bi ni pričao."
"Ako misliš da ne bi pričao zašto me pitaš uopšte?"
Okrene se i gleda u mene a meni ni malo nije glupo što me je uhvatio da gledam u njega.
"Ako mi ti ispričaš tvoju i ja ću tebi svoju. Ali da obećamo jedno drugom da to neće izaći iz ove sobe."

ALEKSEJ PRAJS
-fleš bek-

Vozim ka svojoj kući nakon završenog treninga. Umor me već obara i shvatam koliko je zapravo dobro što imam auto. Stajem sa strane na parking kako bih svratio do prodavnice da bih kupio nešto slatko za Lajlu. Samo se nadam da još uvek radi barem nešto jer je već jedanaest uveče. Izlazim iz auta i stavljam telefon i novčanik u džep pa krećem ka prodavnici.
"Aleksej."
Čujem kako neko izgovara moje ime pa se pažljivo okrećem i ugledam osobu koju sam najmanje voleo da vidim u bilo kojem trenutku a kamoli sada u ovom.
"Koji kurac.."
Promrsim sebi u bradu dok mi on prilazi sa tim njegovim usranim osmehom.
"Nisam znao da ću te sresti ovde."
"Da pravo čudo.."
Okrećem se nazad i krećem ka svom autu, ne mogu da idem u jebenu prodavnicu ovako besan.
"Pozdravila te Nikol."
Zastajem i stežem pesnicu. Kreten. Okrećem se i pravim se kao da me ne dotiče što je pominje i činjenica da je sa njom.
"Je l'?"
"Aham."
Pridjem mu bliže i drago mi je što sam viši od njega.
"Koji kurac hoćeš Mek?"
"Hoću da daš Nikol da vidja njeno dete. Kako možeš majci da oduzmeš ćerku?"
"Zato što je ta žena zlo. Kapiraš? Prošlo je dve godine od kada nas je ostavila zbog tebe i sada se setila da je majka?"
Već sam besan dok mu sikćem u facu. Poleteće mi ruka svake sekunde ka njemu.
"Pogrešila je.."
"Da jeste, i šalje lika sa kojim me je varala da mi saopšti da je pogrešila."
"Znaš da će te tužiti? Ništa još niste sudski rešili i po zakonu ima pravo da vidja svoje dete ako želi."
"Imala bi da nas nije izbacila iz kuće. Uostalom to nije tvoja jebena stvar i nemoj da me više salećeš ovako. Lajla je moje dete i živi sa mnom."
Okrećem se i vraćam se ka kolima pa vadim ključeve iz džepa.
"Kada odemo na sud Lajla će živeti sa nama! Biću joj poput jebenog oca!"
Vraćam se ka njemu bez imalo premišljanja. Sa strane vidim gomilu nekih ljudi ali ne marim za to već nasrćem na njega i obaram ga na zemlju. Pesnicom mu udaram facu dok on pokušava da me skine sa sebe ali bezuspešno.
"I ti i Nikol se jebite!"
Još ga bijem a snaga mu ponestaje u rukama i mogu to da osetim. Nos mu krvari po kojoj pesnico koja je bez prestanka udara.

Kraj fleš beka

"Nikol je bila moja devojka. Kada sam imao osamnaest a ona sedamnaest zatrudnela je."
Gleda u mene sa njenim tamnim očima kao da je isto doživela, kao da sve razume.
"Ja sam želeo da abortira, šta više nagovarao sam Nikol da to uradi. Da sam je na kraju ubedio nikada to sebi ne bih oprostio. Rekao bih da moj život ne bi imao smisla bez Lajle"
Ležim kao da sam kod psihoterapeuta a ona sedi pored mene i klima glavom kao da sve razume.
"Mora da je bilo teško da dobiješ dete. Nadam se da su te roditelji podržali u svemu tome."
"I nisu baš. Ne razgovaram sa njima jer je tata želeo da me izmlati kad je čuo da sam napravio dete."
Bolno se osmehnem kad se setim toga da je Nikol već bila šesti mesec i nismo više mogli da krijemo. Nikada neću zaboraviti tatin i mamin izraz lica kad sam im saopštio. Bler legne pored mene i gleda u plafon a kosa joj je prosuta po jastuku.
"A šta se desilo sa Nikol?"
Pita i pogadja tačno u metu.
"Ona je bila moja prva ljubav, ali mladalačka tako da nismo opstali. Prevarila me je i ostavila je mene i Lajlu. Dve godine nemamo kontakt sa njom."
Odlučujem da izostavim deo gde će me tužiti jer sam joj zabranio da vidja Lajlu. Tehnički ona je nas prva ostavila i nije želela da više bude deo njenog života. Sama je odlučila.
"To je užasno. Mora da ti je bilo teško da se staraš o njoj."
"Nemaš pojma koliko. Brinuti o detetu od pet godina bez majke. Nadam se da sam uspeo da budem dovoljno dobar."
Gleda u mene dok joj se cakle oči kao da će zaplakati.
"Sigurna sam da Lajli nije ni zafalila njena majka koja nije zaslužila ni tebe a ni nju. Divan si otac Aleksej, uverena sam u to iako se još uvek ne znamo."
Gledam u nju dok mi se ona blago smeši. Zašto je toliko nežna prema meni kada sam bio toliki kreten prema njoj?
"Misliš?"
"Naravno. Nijedno dete koje je nesrećno ne izgleda toliko srećno. Ona je najsrećnija devojčica na svetu."
Gledam u nju i tako je nežna dok mi se osmehuje kao podrška.
Hvatam je oko struka i povlačim je na sebe. Zbunjena je i u šoku dok joj kosa pada na njenu levu stranu ali se ne odupire. Stavlja ruke na moje obraze i krećem ka njoj pa je nežno ljubim baš kao što je ona meni malo pre nežno pričala.
"Ne želim da te iskoristim."
Kažem i gledam je u oči.
"I nećeš."
Kukovima se kreće tako da se trlja o mene na šta zabacujem glavu a ona skroz legne na mene. Rukama joj hvatam dupe kako bih napravio brži tempo. Jeste da ovo rade samo napaljeni tinejdžeri ali je za sada i više nego dovoljno. Rukom joj od napred podižem haljinu sa namerom da je dodirnem a ona podiže moju majicu i dodiruje mi pločice.
"Aleksej.."
Izgovaraj moje ime Bler. Tako si seksi..
"Čoveče!"
Odskače sa mene kao opečena kada nam neko uleti u sobu. Sva sreća pa smo oboje obučeni.
"Ti si onaj bokser! Aleksej Prajs!"
Bler se od sramote pokriva preko glave a ja ustajem i skrivam je svojim telom.
"Da jesam, izadji napo.."
"Možemo da se slikamo?"
"Ne čoveče izlazi!"
Diže ruke kao da se brani pa izlazi napolje. Pogledam u Bler a ona zatvara oči i izdahne.
"Žao mi je."
"Nisi ti kriv, ja sam pogrešila."
Ustaje iz kreveta i pred ogledalom povlači haljinu na dole i namešta kosu.
"Bler.."
"Prošlo je pet minuta. Znala sam da je ova igra glupa."
Ustajem i spuštam svoju belu majicu pa dolazim do nje.
"Bler nisi pogrešila. Ne znam šta tačno smatraš greškom."
"Sve ovo Aleksej! Ja-ja ne znam šta mi se dogadja zbog tebe.."
Okreće mi ledja kao posramljena i sada se nekako osećam loše. Čoveče stvarno je gadan osećaj.
"Obostrano je. Jebeno ne prestajem da mislim o tebi."
Okreće se i šokirano gleda sa očima punih suza.
"Ne prestaješ da misliš o meni u seksualnom smislu zar ne?"
"Ne, ne jebeno. Ti, tvoje oči i karakter. Neverovatno si pametna i dobra. Još od dana kada smo se upoznali video sam to. A i neverovatno si lepa što je plus."
Gleda u mene i ispusti izdah kao da ne može da diše. Briše suzu koja joj je uravo skliznula niz lice i stavlja ruku na grudi.
"Rekao si da ne želiš vezu."
Slegnem ramenima jer znam vrlo dobro šta sam rekao. I ne želim je, ali sa njom.. Sa njom bih napravio Lajli sestru ili brata.
"Ako ne želiš.."
"Čoveče Bler želim, sa tobom. Da vidim u kom bi smeru išlo."
Gleda u mene i odmahuje glavom, samo nemoj reći ne.
"Nisam baš spremna za vezu, moraš još vremena da daš. Jedva da se poznajemo."
Shvatam da je u pravu. Ne znam mnogo o njoj, jedva se poznajemo.
"Daj nam onda vremena. Da ti dokažem da mogu ovo, da možemo."
Zažmuri i izdahne pa klimne glavom a u meni se probudi nada.
"Daću vremena, ali samo ako mi obećaš da ako te jednom odbijem nećeš više ništa pokušavati."
"Obećavam."
Izlazimo oboje iz sobe i kada dodjemo do dnevne vidimo Leksi i Dilana kako se ljube, nismo bili jedini izgleda. Bler prasne u smeh i staje iza mene.
"Sad mi je jasno zašto su nas posali u sobu."