Rane iz prošlosti

43.

Pakovala sam poslednju odvojenu garderobu u kofer. Pripremila sam pasoš i bila sam spremna. Za tri sata mi je let u Rusiju. Srce mi zakuca na pomen Rusije. Od kada sam bila kretala sa baletom mama i ja smo našle Džona preko interneta. Tražio je mlade balerine. Trenirala sam balet, pohadjala sam školu i bila sam redovna. Mama i ja smo se prijavile za audiciju i posle godinu dana sam bila primljena, i pozvana da treniram u Londonu. London je moj grad. Kako volim da ga zovem grad novih početaka. To je bio moj potpuno novi život. Volim London. A sada iz Londona idem u Moskvu. I ponovo, možda ovo bude nešto novo u mom životu. I teško mi je isto koliko i lepo. Ali radila sam za ovo, celo detinjstvo maštala i kada bi mi rekli da nema ništa od ovoga. A sada živim od toga. Možda nisam milionerka i nisam toliko uspešna ali imam strast, i radim to što volim. Kada se setim uspeha odmah se setim i Alekseja koji je definitivno uspeo. I živi takodje svoji san zar ne? Možda jednog dana uspem baš kao i on. Volela bih. mogu reći da po uspehu Aleksej i jeste primer za ljude koji počinju.
"Evo sendviča."
Kaže Leksi kada mi stavi sendviče upakovane u foliju pored torbe. Uzimam ih i pakujem ih u torbu.
"Hvala Leks."
"Kada krećeš?"
Pita i uzima moje stvari koje kreće da slaže sa mnom u kofer.
"Trebala bih uskoro. Aleksej je rekao da on želi da me odveze na aerodrom."
"Divno od njega. Dilan i ja ćemo doći njegovim kolima."
Sa poteškoćom joj se nasmejem jer pokušavam da se pravim da sam presrećna što idem. Gospode i jesam, ali znam da će mi svi nenormalno nedostajati.
"Bi ne gledaj me tako, rasplakaću se. Znaš da ne volim rastanke."
Grli me i čujem kako šmrkće. Grlim je i smejem se.
"Leks proćiće mesec dana. Nećeš ni primetiti da me nema."
Ljubim je u slepoočnicu i ponovo je grlim.
"Kako emotivno. Rasplakaću se."
Nagnut na okviru vrata stoji Aleksej koji se
smeje dok nas gleda. Isplezim mu se a Leksi briše suze i pušta me iz zagrljaja.
"Videćemo tebe Prajs."
Leksi ga zaobilazi i izlazi iz sobe. Aleksej pogura vrata sobe i prilazi mi dok me odmerava.
"Spremna?"
"Skoro. Imam još par stvari da obavim."
Na kratko me ljubi u čelo i grli me. Njegov miris mi ispunjava nozdrve. Miris doma.
"Već mi fališ."
"I ti meni."
Ljubim ga i želim da ovako ostanemo sada. Ili da on ode sa mnom u Rusiju. Samo što nikada sebi ne bih dozvolila da budem toiko sebična i da mu predložim to. Samo mi je teško da zamislim da fizički neće biti tu mesec dana.
"Bože Bler izludjuješ me."
Počinjem da se nekontrolisano smejem kada počne da me golica po stomaku. Samo ne golicanje.
"Aleksej dosta!"
Smejem se i idem unazad.
"Lepa reč?"
Nastavlja. Molim ga da prestane pa udaram jače u ormar iza sebe i pada nešto na pod pored nas. Sada oboje gledamo u svesku na podu koja
je pala sa ormara. Grudni koš mi prostreli strah. Ne, o Bože.
"Palo je sa ormara?"
Zbunjeno kaže Aleksej kada krene da se sagne da bi je uzeo, ali ga pretičem i uzimam je.
"Neka sveska iz osnovne."
Kažem uznemireno a on pokušava da mi gleda iza ledja dok se još više suzbijam u ormar. Kao dete krijem svesku iza ledja.
"Bler. Da li je to dnevnik?"
Kaže sa osmehom. Ja se ne smejem.  On verovatno misli da je ovo tinejdžerski dnevnik gde pišem kako me nervira neka drugarica iz razreda ili kako mi se svidja dečak iz suprotnog odeljenja. Ustvari to je ta sveska. Sveska ljubičastih korica sa leptirom. Nikada nisam zaboravila na njeno postojanje. Samo sam zaboravila da je u kući, na ormaru. Bila mi je zatrpana negde u glavi sve do sada.
"Mogu da vidim?"
Pruži ruku da je uzme ali pomeram ruke da bih ga sprečila da je uzme.
"Ne."
Zbunjeno gleda.
"Ja.. ovaj.. Ima previše. Moramo da krenemo."
"Mila samo da zavirim."
"Rekla sam ne."
Pomalo otresito kažem. Spušta ruku koja je lebdela u vazduhu i klimne glavom.
"Dobro, ali kad se vratiš iz Rusije želim da vidim sramotne tajne petnaestogodišnje Bler."
Ljubi me u obraz i odaljava se ka izlazu iz sobe.
"Idem dole. Zaboravio sam da ti kažem da sam poveo Lajlu. Čekamo te."
"Važi."
Jedva se osmehnem pa odahnem kad Aleksej izadje. Gledam u prokletu svesku koja mi je u rukama. Imam osećaj da mi je teška u naručju. Ne prepuštam ništa slučaju i pakujem svesku u torbu. Ne želim ni da zamislim njegovu reakciju kada bi pročitao sve ovo iz sveske. Svaka stranica je pisana dosta davno. Neke su i pre skoro deset godina pisane, a neke pre pet ili četiri. U svakom slučaju, ne mislim da bi Aleksej bio ljut ili ljubomoran. Samo bi bilo čudno da čitaš nešto što je osoba sa kojom si u vezi pisala za drugu osobu. Bilo bi ustvari užasno. Zatvaram sve svoje torbe te uzimam dva kofera i ranac stavljam na ledja.

~~~

"Da mi se javiš čim sletiš. Ne zaboravi da
mi kupiš neki magnet za frižider. Znaš koliko volim magnete!"
Leksi uzbudjeno govori. Prkljag je na pregledu. Dilan, Leksi, Aleksej, Lajla i ja sedimo u malom kafeu u okviru aerodroma. Trebala bih da se ukrcam na avion za dvadeset minuta ako sve prodje kako treba.
"Leksi Bler će ceo boravak tamo da posveti kupovanju suvenira za tebe."
Dilan joj ironično kaže a ona prevrne očima.
"Ako je drugarica hoće. Tako ću biti sigurna da me neće zaboraviti."
"Leksi ne selim se."
Ponovo je podsećam a ona nastavlja da pije svoj frape od jagode koji je najverovatnije očajnog ukusa koliko i izgleda.
"Želeli smo da vam kažemo još pre ali smo čekali pravi trenutak. Izgleda da je sad pravo vreme. Kada smo svi ovde."
Kaže Leksi gledajući u Dilana koji nervozno češe teme.
"Dilan i ja smo krenuli da živimo
zajedno. Pre možda nedelju dana."
Vilica mi se sama od sebe spušta.
"Je li nešto presudilo tome?"
Pita Aleksej zvučajući totalno ravnodušno.
"Samo smo osetili da treba."
Dilan uzima Leksinu ruku i ljubi joj šaku.
"Vau ljudi, baš mi je drago zbog vas."
"Hvala Bi. Uskoro ću dati stan na iznajmljivanje i zvanično mi je nova adresa Dilanova kuća."
Gledaju se i smeškaju se jedno drugom. Pogledam u Alekseja koji se uopšte ne smeje, niti deluje kao da mu je drago. Zanemarujem ga i nastavljam da pijem toplu čokoladu.
"Kada vi planirate?"
Pita Dilan veselo. Aleksej ga gleda kao da želi da skoči i da ga ubije.
"Posle Rusije možda. Kada planiramo Bler?"
Ironiju u njegovom glasu je nemoguće da ne primetiš. Nasmejem ze pomalo nelagodno i ne gledam više u Alekseja.
"Nije li još rano? Tek smo zajedno tri meseca."
Vidim mu nezadovoljstvo na licu. Sve stavljam po stranu jer trebamo da krenemo ka avionu. Već mi srce kuca jače.
"Bler!"
Viče neko iz daljine dok mi maše. To je Džon koji pokazuje rukom sada da pridjem.
"Džon."
Izleti mi sa usana. Aleksej me hvata za ruku pa ustaje sa stolice.
"Ispratićemo te do kraja. Zar ne?"
Leksi i Dilan klimaju glavu. Osmehnem se iako se malo brinem zbog Džona i Alekseja. Dok sam odlučila da se pokrenem Džon je već stigao. Skida naočare za sunce i gleda u mene i Alekseja.
"Spremna za put?"
Pita i odmerava Alekseja. Čujem Alekseju podsmeh u izdahu dok mi stiska šaku.
"Jesam."
"Koferi su pregledani. Trebamo do pasoške kontrole i da ulazimo u Avion."
"Idete sami?"
Ubacuje se Aleksej. Prekorno ga pogledam ali on ništa ne govori i ne gleda me. Pogled mu je usmeren u Džona dok mu se smeška.
"Ne, ako te se baš tiče. Ostale balerine i sarasnici su otišli da predaju pasoše."
"Pitam samo."
Po Džonovom izrazu lica vidim da mi poručuje da treba da krenemo. Klimam glavom i puštam Aleksejevu ruku.
"U redu je odavde ljudi. Hvala što ste došli sa mnom."
Leksi skače sa stolice i grli me. Čujem kako šmrkće na mom ramenu.
"Mnogo ćeš mi faliti Bi."
Pritiska me tako sa jedva dišem.
"Leks rasplakaćeš me."
Pušta me iz zagrljaja i ljubi me u obraz. Dilan me takodje grli posle Leksi i želi mi srećan put. Gledam u Alekseja koji mi se osmehuje. Hvata me za ruku i privlači me ka sebi pa mi ljubi čelo.
"Falićeš mi. Znaš?"
"Znam."
Penjem se na prste pa ga ljubim i čvrsto ga grlim. I ti ćeš meni. Ne kažem mu a mislim to. Jedini je razlog što sam se premišljala da odem. Ali Bože, toliko će mi nedostajati. Već me boli taj osećaj kada mi neko fali. To ne bih nikome poželela. Da se oseća kao da mu neko fali. Puštam ga iz zagrljaja pa sa stolice uzimam svoju torbu. Prilazim Lajli koju takodje grlim i ljubim pa se ispravim i pogledam u njih.
"Javi nam se čim stigneš."
Brišem upravo poteklu suzu i klimam glavom. Odlazim jer znam da bih se rasplakala još više ako ostanem. Ne okrećem se jer ne želim da vidim uplakanu Leksi i Alekseja kom ne mogu ni da zamislim reakciju sada kada idem ka avionu za let u drugi državu. Na prokletih mesec dana.