Rane iz prošlosti

56.

Veza mi je bila sve bolja i bolja kako su dani odmicali. Nikol više nije kod nas kući. Da, nas kući.
"Gde da stavim ovu kutiju?"
Pitao je Aleksej dok je stajao na vratima sa kutijama punih mojih stvari u ruci.
"U ćošak."
Rekla sam dok sam stavljala četkicom rumenilo. Šminkala sam se za poslovni sastanak koji mi je Aleksej sredio sa baletskim studiom koji traži trenere. Više neću biti samo balerina već ću dobiti šansu da treniram decu mladjeg uzrasta. Biću im mentor. Život nije mogao da bude bolji. Sve je ti bilo zbog mog savršenog dečka.
"Lepa si i bez šminke."
Prilazi mi Aleksej sa ledja pa me ljubi u obraz.
"Pokvarićeš mi šminku Aleksej."
Mrzovoljno sam rekla pa mi je utisnuo poljubac na rame. Ispravio se i došao je do kutija koje je otvorio.
"Drago mi je što si odlučila da konačno dodješ. Potrudiću se da budem dobar domaćin."
"Zar doseljenje ovde ne znači da sam i ja vlasnik ovde, a ne gost?"
Nasmeje se pa klimne glavom.
"Da izvini. Trebaće mi da se naviknem da je ljubav mog života sa mnom sada ovde. Svaki mogući dan ću se buditi pored tebe i jutro će mi biti lepše."
Ustajem sa stolice pa mu prilazim i nežno ga ljubim. Samo na trenutak da ne bih upropastila karmin.
"I meni je drago. Jutra su uvek lepa kad si ti tu."
Prstom mu klizim po dugmadima košulje dok me on posmatra kao plen.
"Za koliko treba da si tamo?"
Nasmejem se sebi u bradu pa spustim ruku.
"Nemamo vremena. Sada idem."
Uzimam svoju torbicu sa stvarima i oblačim bež kaput. Prilazim mu pa ga ljubim u obraz i zagrlim ga.
"Vidimo se večeras."
"Otpakovaću ti neke stvari."
"Hvala mili."
Izlazim iz kuće i ulazim u garažu gde mi je parkiran auto. Kada udjem stavljam torbicu pored sebe i uzimam telefon. Imam jednu poruku. Ulazim u sve svoje četove i vidim poruku od Džona koja me začudi. Možda je pogrešio ili nešto..
-Možeš li da me pozoveš?
Glasi poruka poslata pre možda dvadeset minuta. S obzirom da mi je zvuk uvek isključen nisam ni čula kada mi je stigla poruka. Usudjujem se da pozovem Džona i nadam se da neću dobiti bilo kakvu vrstu neprijatnog razgovora. Ne želim to. Kako god da smo se rastali Džon mi je bio prijatelj. On mi je pomagao kada sam došla. Pomogao mi je i oko mog stanja koliko i oko baleta.
"Bler?"
Kaže čim se javi.
"Hej, videla sam poruku. Jesi li pogrešio ili..?"
"Bler ideš na poslovni sastanak zar ne?"
Govori ubrzano i zvuči prepadnuto. Srce mi sada malo jače kuca.
"Da. Zašto?"
"Da li je on blizu tebe?"
To "on" vrlo dobro razumem. Misli na Alekseja a govori kao da nema vazduha. Plaši me sve ovo. Plaši me Džon koji pita za Alekseja.
"Ne, u kolima sam sama. Molim te mi reci šta se dogadja."
"Samo dodji kod mene kući i ne idi na taj sastanak. Veruj mi Bler."
Prekidam mu samo vezu jer mi se noge odseku kada na vratima garaže vidim Alekseja. Gleda u mene dok me mirno posmatra a ruka mi zadrhti. Aleksej šta li si sad uradio? Glavom pokazuje ka meni i sa usta mu pročitam da pita "Šta se dogadja?" pa kada ne odgovaram prilazi kolima i otvara vrata.
"Još nisi otišla?"
Pita dok gleda u pravcu telefona koji je bačen na suvozačevo sedište.
"Ko je to bio?"
Pita i osećam da me guši njegovo propitivanje. Telo mu je tako blizu ulazu u auto dok je tako povijen ka meni.
"Leksi, znaš koliko je pričljiva."
Lažno mu se osmehnem a mogu da osetim sumnju u njegovom pogledu.
"Leksi?"
"Da."
Pokušavam staloženo i smireno da delujem. Samo se u trenutku odaljava od auta i klima glavom.
"Samo sam pomislio da se nešto desilo sa autom kad sam video da se nisi isparkirala."
"Hvala što brineš mili."
Prilazi mi pa me poljubi. Produbljuje poljubac i steže mi butinu.
"Moram da idem."
Jedva kažem pa se sklanja od mene. Mislim da me njegova blizina nikada nije gušila ovoliko koliko je sada.
"Vidimo se večeras?"
Klimnem glavom pa zatvara vrata i odlazi nazad unutra. Palim auto pa se brže bolje isparkiram.

~~~

Otvara mi vrata mračnog stana i jedva mu vidim lice.
"Hvala što si došla."
Kaže Džon pa me propušta unutra. Nisam mogla samo da ignorišem što me je zvao. Znam da se nismo rastali najbolje moguće ali to je Džon. Bio mi je jedini prijatelj kada sam došla ovde. Osim Leksi naravno. A znam da me ne bi zvao onako da mu zaista nisam trebala. Sedam na kauču dnevnoj sobi pa Džon okrenutih ledja pali svetlo u sobi.
"Hvala što si došla.."
Kaže pa se okreće ka meni. Ruka mi poleti ka ustima od šoka, njegovo lice. Oči su mi sada pune suza i molim Boga da mi neće reći da ovo ima veze sa Aleksejem.
"Bože.."
To je sve što uspevam da kažem. Usna mu je natečena a oko zatvoreno. Oko oka je takodje i tamna velika šljiva.
"Izvini što sam te tako zvao na prepad.."
"Džone šta se dogodilo?"
Pitam pa on seda na fotelju i sipa mi čašu vode iz bokala.
"Možeš da pretpostaviš bez da ti kažem. Ja ću ti samo ispričati šta je dovelo do ovoga."
Suze mi se slivaju niz lice. Ponovo je to učinio. Već mi idu scenariji kroz glavu. To je uradio jer sam mu rekla da me je Džon izbacio iz studija. Ja sam kriva. Videla sam kako su se gledali kada smo se sreli u lokalu. Aleksej je imao mržnju tada u očima.
"Došao je do studija jedan dan, naravno sa pretnjama jer sam te izbacio iz studija. A onda mi je rekao da nadjem novi studio u kom ćeš raditi i da imam vremena do kraja nedelje to da uradim."
Hvatam se rukom za grudi zbog bola, zbog razočarenja. Izdaja boli poput strele u grudima. Ne želim da verujem u sve ovo, ne želim da je istina iako sam vrlo sigurna da jeste.
"I onda mu se nisam javljao, jer nisam ni našao studio. Mislio sam da se neće javiti ali Bler. Našao mi je stan i došao je."
Ne nastavlja priču dalje jer mogu i sama da pretpostavim šta je dalje bilo. Isprebijao ga je. Teško izdahnem a usne mi se krive od plakanja. Ovo ne može niko normalan da uradi. Niko kome je stvarno stalo do mene. Da gazi preko ljudi da dobije šta želi. Mislila sam da je uradio dobro delo, da mi je činio uslugu kada mi je našao drugi studio. A on je sve vreme glumio, i to dobro. Uzimam vodu sa stola i pijem je ne bi li mi bilo lakše, ali uzalud. Ništa ne može da uguši gorčinu u grudima.
"Ne govorim ti ovo da bih vam pokvario odnos, ili da bih se sladio time što ti se dogadja. Samo želim da vidiš da je opasan. Da nije dobar čovek Bler."
Ne mogu više da slušam. Ustajem sa kauča i bez reči izlećem iz stana. Udaram štiklama o stepenice dok silazim ka izlazu. Kada udjem u kola bolno zatvaram oči i puštam da me tama i tuga pojedu. Sve mi jasno. Svako upozorenje drugih ljudi koja sam samo zanemarivala misleći da će da se promeni. Ljudi se ne menjaju, glupa devojko. Setim se Nikolinih reči, bolnih reči koje sam olako shvatala.
"Sada je tako savršen, pa ce posle nekog vremena da ti pokaže na kakav način on zapravo voli ljude."
Bila je u pravu. Razara me bol u grudima, u duši. Izgleda da je Aleksej samo nasilnik sa početka, i dobar glumac, talenat za prećutkivanje. Sve najgore što sam samoj sebi sakrivala od očiju. Da bih mogla da ga volim, da bi mi bilo lakše. Kada mi zavibrira telefon na sedištu jedva skupljam snage da ga podignem sa sedišta i da pogledam poruku.
-Otišao sam sa Lajlom do grada. Malo ćemo se zadržati. Imaš ključeve svakako. Volim te mila.
Samo bacam telefon sa strane i brišem suze. Znam šta moram da uradim. Ono što mi je padalo napamet kada bi napravio bilo koju grešku. Samo ovaj put ne mogu i ne smem da popustim.