Rane iz prošlosti

16.

BLER VUD
pre četiri godine

Nakon što me je Ken zvao da dodjem kod njega odlazim bez da me pita dva puta. Uvek pristanem na njegove želje, najlepši osećaj mi je taj da želi da me vidi. Stajem ispred njegovih vrata pa zvonim na interfon.
"Da?"
Čujem glas njegove majke.
"Gospodjo Smit Bler je."
Vrata se otključavaju i otvara ih ona. Osmehuje mi se i grli me pa pravi mesta kako bih ušla u kuću.
"Ken je u svojoj sobi."
Klimam glavom pa odlazim na sprat i ulazim u njegovu sobu.
"Hej."
Kažem pa zarvaram vrata.
"Hej. Samo zaključaj vrata molim te."
Okrećem ključ u bravi baš kao što mi je rekao i dolazim do njega.
"Nešto si neraspoložen?"
Prodjem prstima kroz njegovu kosu i poljubim ga u čelo. On mi se nesigurno ali istovremeno nežno osmehne.
"Ne znam."
Grli me oko struka i privlači me sebi pa me ljubi i ponovo osećam nežnost koju bih i trebala da osećam jer je on moj dečko. Da mi je neko rekao da ću ovako nekoga zavoleti ne bih mu verovala.
"Da li se sećaš kada smo shvatili da smo zaljubljeni jedno u drugo?"
Pita me a ja klimam glavom i gledam ga. Kako bih to zaboravila? Bilo koji dan uopšte proveden sa njim.
"Naravno."
"Kada?"
Podignem obrve i nasmejem se.
"A ti kao ne znaš."
"Bler ispričaj mi svaki trenutak koji smo proveli zajedno. Molim te, želim da te slušam."
Naginjem se na zid a on gleda i vidim da je ozbiljan. Zbunjena sam ali radim ono što traži od mene.
"Poznajemo se ceo život Ken. Volim te oduvek."
"A kada si shvatila da me voliš na onaj način?"
Nagne glavu na svoje ruke i čeka odgovor, šta mu znači ovo?
"Ken zašto me ispituješ ove stvari? Znaš i sam da smo počeli sa šesnaest da se zabavljamo."
"Samo želim da pričamo."
"Možemo o bilo čemu drugom da pričamo. Zašto o ovome baš?"
Izdahne i ispravlja ledja. Čak ni ne gleda u mene nego gleda u svoje šake. Krenuću da plačem, samo znam da ću krenuti da plačem kao kiša. Slutim na najgore.
"Bler moram nešto da ti kažem. Zato sam te i zvao."
Imam osećaj kao da će srce da mi pukne a suze mi naviru na oči. Samo mi nemoj to reći što mislim da jeste.
"Volim te, najviše na jebenom svetu Bler.."
"Samo kaži. Ostavljaš me zar ne?"
Glas mi zadrhti i više ga ne gledam ni u oči. Ne mogu da ga gledam dok me ostavlja.
"Bler.."
"Šta sam uradila? Mislila sam da ćemo zauvek biti zajedno Ken. Tako mi je delovalo, da me voliš. Nisam ovo zaslužila.."
"Bler stani."
Ustajem sa kreveta a on podiže glavu i gleda me kao da gubi strpljenje.
"Ne želim da slušam kako mi govoriš neka opravdanja zašto me ostavljaš. Ken ako nastavim pućiće mi srce. Ne postoji jedan jedini razlog da me ostaviš!"
Krećem ka vratima dok brišem suze i otključavam ih.
"Bler imam rak."
Zaustavljam se na vratima i gledam u svoju ruku koja čvrsto steže kvaku. Njegova rečenica mi se vrti po glavi. "Imam rak." I ponovo, i ponovo. Moj mozak ne može da prihvati to što je izgovorio.
"Šta?"
Jedva izgovorim pa se okrećem ka njemu a on briše suze.
"Rak Bler. To pokušavam prokleto da ti kažem."
Dolazim do njega i sednem a on gleda u mene tako smireno. Rak? Ne, ne, ne.
"Kada si saznao? Kako ste svi tako smireni? Tvoja mama je izgledala kao da se ništa ne dogadja pa i ti."
"Zato što znamo već tri nedelje."
Tišina proguta i nas i celu sobu. Tri nedelje? Moj rodjendan je bio pre dve.
"Zašto mi nisi rekao? Sve je izgledalo tako normalno.."
Suze mi oblivaju celo lice i brišem ih rukavima.
"Bler bio ti je rodjendan, nisam mogao da ga uništim."
"Pa si odlučio da mi uništiš život?"
Ne govori ništa. Želim da pokidam sebi svu kosu, želim da vrištim dok mi skroz ne nestane glas, a najviše želim da mogu samo da zagrlim Kena i da sve bude u redu, ali ne može.
"Mogu da odložim put za London i da dam novac za lečenje. I mama će da pomogne."
"Bler ne može, nije u tome stvar.."
Zbunjeno ga gledam a on odmahuje glavom.
"Doktori su rekli da smo ga kasno otkrili. Kada god počnemo lečenje uzaludno je. Biće to samo trošenje vremena i novca."
Briše suzu koja mu je upravo potekla niz obraz a ja ne znam ni šta da kažem. Moj dečko ima rak i na neki način mi saopštava da će umreti. A uskoro mu je rodjendan. Jedva dolazim do daha dok grcam u suzama.
"I šta sad? Samo ćeš da mi kažeš da si bolestan i da nećeš ni pokušati da se izlečiš?"
"Bler kasno je.."
"Ne nije Ken. Ti ne želiš ni jebeno da pokušaš! Samo ćeš tako sebično da postupiš kao da nemaš iza sebe porodicu i prijatelje! Kao da nemaš mene."
Odmahuje glavom i privlači me sebi. Njegovi dodiri kao da me probadaju sada, kao da mi prže kožu. Želim da ga odgurnem od sebe ali kao da utapam bol u njemu.
"Bler shvatićeš vremenom da je ovo bila ispravna stvar."
"Neću. Nikada neću smatrati ispravnim to što nisi ni pokušao da pomogneš sebi."
Šakama mu stiskam ramena i pokušavam da zaronim u njegov zagrljaj što više.
"Sa više doktora smo se konsultovali. Ne vredi pokušavati Bler. Mislim da će već sledećeg meseca da me stave u komu."
Odaljim se na njegove reči kao opečena.
"Uspavljivanje?"
"Bler.."
"Ken kako možeš?! Ti si grozan dečko i grozna osoba kada ovo možeš da radiš ljudima oko sebe kojima značiš!"
Ustajem sa kreveta i krećem ka vratima a on me hvata za nadlakticu i zaustavlja me.
"Bler razumi me."
"Ne mogu! Trudim se da shvatim ali ne ide mi u glavu! Najbolje bi bilo da te nikada nisam jebeno ni upoznala!"
Otvaram vrata a on me ponovo povlači i ovoga puta me ljubi na silu zbog čega ga odgurujem i udaram mu šamar. Prvi put za deset godina poznavanja i četiri godine veze sam ga udarila. Ruka mi gori, više od duševne nego od fizičke boli. Ništa mi ni ne govori dok me mirno posmatra bez emocija, a ni ja nemam šta da kažem zbog čega bez reči izlazim iz sobe i odlazim.