Rane iz prošlosti

59.

Posmatrajući Andrejev broj sa vizit karte koju mi je dao pred odlazak za London razmišljala sam da ga pozovem. Da, razmišljam da se vratim u Rusiju. Zbog Baleta naravno. Mislim da u Londonu nema više mesta za mene. Nemam ni želju tamo da se vratim. Nakon izgubljenog posla i užasnog raskida i prodate kuće koja više nije moja. Ceo život bih morala da gradim ponovo. Ali ne želim da radim ništa drugo osim baleta. Odlučujem da uzmem sreću i ono što mi se nudi u svoje ruke pa upisujem broj sa kartice u svoj telefon. Pozivam i čekam da zvono prestane da zvoni i da čujem glas. Glas koji će me spasiti iz moje trenutne životne dileme.
"Andrej Volkov. Izvolite?"
"Zdravo. Ovde Bler. Ne znam da li se sećate ali bila sam u Rusiji skoro sa mojim studiom. Ponudili ste mi posao pa ako još uvek želite i tražite trenere.."
Čekam odgovor i preznojavam se. Par trenutaka samo ćuti. Pomislim na trenutak da mi se prekinula veza koliko tišina svake sekunde u meni budi nemir.
"Imamo trenere Bler. Nažalost nema mesta na tom terenu."
Razočarenje i tuga se bude u meni. Propala mi je poslednja prilika da nastavim sa ovim. Sada mi ništa ne preostaje.
"Ali želim te u svom studiju. Moja majka je bila oduševljena tobom u svakom pogledu i želim da radimo sa tobom."
Osetim olakšanje. Mislila sam da je sve propalo kada je rekao da mu ne trebaju treneri.
"Kada možeš da budeš u Rusiji?"
"Kada odgovara da dodjem?"
"Do kraja nedelje. Što pre to bolje."
"Samo moram da pronadjem smeštaj, i da nabavim avionsku kartu."
"Samo ti je potrebno da dodješ ovde. Ovde ćemo ti mi nabaviti i stan i sve potrebštine za rad ovde. Želimo pun kapacitet radnika bez stresa oko takvih stvari."
Sve je toliko dobro da zvuči nestvarno. Možda mi se sreća ponovo osmehnula bar u nekom pogledu. Samo ne smem da ovo uprskam.

ALEKSEJ PRAJS

Ispio sam ono malo piva iz flaše što je ostalo. Dilan je gotovo izgrickao sve nokte zbog utakmice na televizoru. Naš tim je izgubio. Naravno da je Dilan pukao pare u kladionici zbog čega se i nervira.
"Rekao sam ti da ne staviš na Čelsi."
Nasmejem se pa me Dilan preseče pogledom.
"Ha-ha. Smešan si."
"Drugi put Dilane. Možda i dobijemo sledeću."
Uzimam daljinski sa stola i gasim tv. Dilan uzima još kokica iz činije i stavlja ih u usta.
"Jeste li se čuli?"
Pita a ja zastajem. Ne mora da izgovori ime i znam na koga misli. O kome bi drugom moglo da se radi?
"Ne."
Kratko odgovorim i naslanjam se na naslon kauča. Bolno mi je da razmišljam o njoj. Ali toliko se pretvaram da je sve normalno da mislim da ću prolupati zbog toga. Samo mi je pretpostavljam lakše da sve to potisnem nego da razmišljam i da plačem. Kada sam se odvezao od nje one večeri sa parkinga, kada sam je ostavio iza sebe isplakao sam se kao dete. Jer sam znao da je gotovo zauvek. Da nas sada ništa ne može vratiti i znao sam da ništa više neće biti kao pre. Ni ona, ni ja, ni moj život.
"Nije ni Leksi, ali kaže da misli da više nije u Londonu."
Ne znam ni gde je prokleto otišla. Nije se ni udostojila da mi kaže. Preko Leksi je rekla gde je ostavila auto koji mi je vratila. I isparila je. Ako se ne javlja najboljoj drugarici kao da bi se tebi javila idiote.
"Briga me za nju Dilane. Prekinimo da pričamo o tome."
Dilan me gleda sa sažaljenjem. Verovatno jer zna da lažem kao pas. Naravno da me interesuje gde je jebeno otišla. Da li je na bezbednom uopšte? Imali gde da spava? Znam da u trenutku kada je otišla iz moje kuće nije imala gde da ode. I to mi nije dalo sna one noći kada smo se posvadjali. Nisu mi dale sna reči koje smo rekli jedno drugom te noći. I taj prokleti udarac koji me je razorio. Nikada nije tako pukla, toliko da želi da mi naudi. Tada sam shvatio da sam definitivno sve izmedju nas sjebao. Sjebao sam sve jer sam pričao ono što ne mislim. Ali me je povredila toliko da u nekim trenucima ne požalim za sve što sam joj rekao. Samo sam želeo da oseti bol.
"Nije sramota da kažeš da ti fali. Voliš je.."
"Voleo sam je Dilane. Prošlo je dve nedelje od tada. Neka ostane gde jeste i ne mora da se vraća."
Znam da bih požalio iste sekunde zbog reči koje mi izlaze iz usta. Sam se sebi čudim na ovoj očajnoj glumi. Niko mi ne bi poverovao da mi ne fali.
"Za dve nedelje ne prestaneš da voliš nekoga."
Kaže Dilan bez da uopšte gleda u mene. Ne nastavljam se sa njim kada Leksi udje u dnevnu sobu i seda na kauč.
"Misliš li da je dečak ili devojčica?"
Pita Dilana a on joj se osmehne i osećam ljubomoru. Da, na svog najboljeg prijatelja i na njegovu devojku. Ljubomoran na njegovu sreću. Što ja nisam sada srećan.
"Embrion je."
Bezobrazno dobacim pa ustanem sa kauča. Dilan me odmerava kao da bi me ubio jer ponovo dobacujem Leksi.
"Dilane jesam li ti rekla da mi se više uopšte ne svidja tvoj prijatelj seronja?"
Leksi gleda u mene sa podrugujućim pogledom. Frknem i prevrnem očima.
"Zna Dilan sa kim se druži, ne brini."
Uzimam svoju jaknu sa naslona kauča i navlačim je sa sebe.
"Kunem se da mi je ponekada žao što si bio sa mojom prijateljicom.."
"Leksi."
Prekida je Dilan dok nas sada oboje prekorno gleda. Leksi i ja se očigledno nikada nećemo slagati. Ni ne želim. Sada kada nema Bler ona me podseća na nju. Ipak su bliske drugarice. I ipak Leksi zna mnogo toga što ja ne znam.
"Dosta. Oboje."
Nemam vremena za ova sranja. Uzimam ključeve auta iz džepa jakne i izlazim iz kuće. Napolju pljušti hladna novembarska kiša koja udara po mojim kolima. Ulećem u auto i zatvaram vrata. Glava mi je naslonjena na volan. Da li je i njoj žao za sve vreme koje smo trošili zajedno? Da li me se seti ikada i da li priča Leksi koliko joj je žao za sve? Ako da bio bih najsrećniji na svetu, jer kod mene ne prodje jutro u nadi da ću je videti i čuti sasvim slučajno. Želim to ili da mi zauvek ne stane iz sećanja i uma.