Rane iz prošlosti

47.

ALEKSEJ PRAJS

"I kada se Bler vrati biće joj rodjendan. Pa sam mislila da ako želite nas troje nešto zajedno uzmemo."
Kada mi je Dilan rekao da idemo u kafić na pivo jer dugo nismo izašli nisam očekivao da će povesti njegovu kretensku devojku.
"Leks naravno. Aleks?"
Podižem glavom pa ih oboje pogledam. Leksi se nervozno i lažno kezi.
"Ne, sam ću. Hvala za ponudu Leona."
"Leksi."
Ispravi me. Dilan me seče pogledom i pokazuje mi srednji prst tako da Leksi ne vidi. Neću im reći da sam skroz zaboravio da je Blerin rodjendan trećeg novembra. Datumi mi nisu jača strana.
"Šta ćeš joj uzeti?"
Dilan radoznalo pita. Nemam blage veze.
"Neću reći, to je nešto posebno. A Leksi će joj reći."
"Šta? Ne bih ja to uradila. Nisam krtica."
Samo klimnem glavom, naravno ironično jer znam da imaju odnos da pričaju o svemu, a i Leksi iz priloženog ne zna da čuva tajne.
"U redu, ne moraš da mi kažeš. Dilan i ja ćemo kupiti sami poklon."
Pogledaju se i osmehnu se jedno drugom. Želim da pobegnem odavde i da im više ne držim jebenu sveću.
"Odlazim."
Uzimam svoj novčanik i stavljam ga u džep jakne koju oblačim.
"Gde ćeš? Nisi ni dovršio pivo."
"Imam posla, moram na roditeljski kod Lajle."
To je i istina, samo što je roditeljski za tri sata.
"Izvini, roditeljski život."
Smeje se Dilan.
"Smejaću ti se kad budeš menjao usrane pelene."
Pozdravljam se sa oboje i odlazim. Svaki put kad ih pogledam setim se Bler i mene. I toga koliko mi fali ali i koliko sam ljut što je nosila tudje stvari i što radi nešto što nemam pojma šta je. Ne kažem da me vara, ali i da radi tako nešto ne bih ni saznao. Zvučim ludo sam sebi. Kad udjem u telefon vadim telefon iz džepa i gledam u poruku koju mi je poslala nakon razgovora. Rekla je da se ja njoj javim. Da li da to uopšte uradim? Ili da sačekam da se javi i sve objasni. Kada sam shvatio o čemu se radi dok smo pričali pobesneo sam. Bio sam spreman da doletim tamo i razbijem lika koji je vlasnik te odeće. Kako je mogla samo da uzme tu odeću i da je nosi? Kao da to nema značenje za nju.

BLER VUD

Ubedjivajući sebe da ne trebam da ga pozovem gledam u poslednju poslatu poruku u našem četu. Ta poruka je od mene. Možda da zaobidjem ponos i javim se? Ili ipak da sačekam njega?
"Bler."
Džon prilazi i uzima mi telefon iz ruke.
"Mislim da sam bio jasan o pravilu za telefone tokom treninga. Biće kod mene."
Stavlja ga u zadnji džep i odlazi do grupe ljudi koja nas gleda i komentariše.
"Prošao mamurluk?"
Prilazi mi Ana sa bezobraznim osmehom i naslanja se na zid do mene. Samo mi je ona falila.
"Sigurno te je sramota."
"Bilo bi me više sramota da sam na tvom mestu."
Zaćuti i besno gleda u mene. Prilaze nam Džon i takozvani Andrej koji gleda u mene sa neutralnim izrazom lica.
"U redu devojke. Ovaj trening nećemo raditi puno već će nam biti trening za upoznavanje. Ovo je naš saradnik i vlasnik studija Andrej Volkov."
Osmehuje se i klima glavom. Sve vreme mu je pogled uperen u mene što u meni stvara vrstu nelagode.
"Drago mi je da imam čast da upoznam mlade talente poput vas. Nadam se da će vam biti lep boravak u Rusiji i da će ovo iskustvo izvući najbolje iz vas. Tokom dana će vam stići plan rada za ovu nedelju, a svakog vikenda će biti održavani humanitarni nastupi. Poslednji će biti najveći. Do tada se spremajte i dopustite sebi i da uživate i vidite nešto novo."
Svi tapšu i čujem par devojaka sa strane kako komentarišu našeg saradnika u naravno atraktivnom smislu. Sve devojke kreću ka svlačionici da uzmu stvari pa i ja sa njima.
"Bler!"
Dovikne me Džon pa kad se okrenem vidim kako pokazuje rukom da dodjem. Sigurno mu je Andrej nešto ispričao. Kako sam bila mrtva pijana i kako sam sada mamurna i kako sam bila gola u njegovom krevetu. Čoveče, koja sramota. Prilazim im a obojica se smeškaju.
"Andrej je želeo da upozna glavnu balerinu."
Da upozna? Izgleda da sam pogrešila. Očito mu nije ispričao naše prvo upoznavanje koje je krajnje neprijatno i užasno.
"Andrej Volkov."
Pruža ruku sa osmehom. Osmehom koji upućuje da je naše prvo upoznavanje zapravo i dalje tajna.
"Bler."
Zadrži mi ruku par sekundi pa je nežno pušta.
"Bler Andrej i ti ćete biti takodje u kontaktu jer si glavna balerina u većini nastupa. Dogovaraćemo se oko nastupa i ostalo. To je u redu zar ne?"
"Da naravno, čast mi je."
"Odlično. Podeliću vam danas planove za ovu nedelju. Bler kada mene nema ti si glavna."
Džon odlazi i ostavlja nas same. Pogledam u njega a on se naslanja ledjima na zid iza sebe.
"Hvala što mu niste rekli."
Kažem tiho i pomalo osramoćeno.
"Ne brinite, i ja sam dolazio mamuran na posao."
Ne govorim ništa. Zaista sam zahvalna što ništa nije rekao jer bi mi Džon držao predavanje od sat vremena kako je reputacija i samopoštovanje bitno. Nije kao da je ovo verovatno prvi put da sam popila malo više ove godine. Ali dobro.
"Da predjemo na ti?"
Pogledam u njega a on ima ozbiljan izraz lica.
"Molim?"
Tražim da ponovi jer nisam sigurna da sam dobro razumela, iako verovatno jesam.
"Da ne persiramo, ipak smo sličnih godina."
"Koliko imate?"
Besramno pitam.
"Dvadeset sedam."
To nije puno, i dala bih mu možda toliko.
"Ti?"
Pita isto pitanje.
"Dvadeset četiri."
"Eto, znači bez persiranja?"
Klimnem glavom. Ipak ćemo zajedno raditi narednih mesec dana, zašto bi morali da budemo totalno profesionalni? I sličnih smo godina.
"Drago mi je Bler, onda se vidimo sutra na treningu."
"A Vi držite treninge?"
Pogleda me pa podigne obrvu.
"Ti.."
"Ne, samo sam vlasnik studija. Da budem iskren ne znam mnogo o baletu. Pratiću samo treninge."
Okreće se i odlazi ka Džonu koji priča nešto sa drugim devojkama.

~~~

Dok sama ležim u hotelskoj sobi moram da priznam da je veoma dosadno, ali bolje i ovo nego da idem da se opijam po Ruskim klubovima. Skoro sve devojke su izašle pa na svu sreću moja trenutna cimerka. Razmišljam o Alekseju koji mi nedostaje i na sve to je sada ljut i ne želi da me pozove. Ali razumem njegovu ljutnju. Samo ne želim prva da pozovem. Zašto bih se uvek trudila dok on verovatno zna da se trudim pa on ne mora. Prestajem sa tim. Ustajem sa kreveta da raspakujem svoj kofer i složim stvari u ormar. Ovih dana nisam uopšte imala vremena, pa sada kada sedim sama ovde i imam vremena što ne bih? Otvaram prvo torbu u kojoj je neka lična higijena koju ću premestiti u kupatilo. Kada ruku zavučem u torbu oblije me u trenutku znoj. Izvlačim iz torbe ono što mi je u ruci a to je sveska, na koju sam najiskrenije zaboravila. Sedam na krevet dok pregledam dobro poznate korice sveske. Mislim da je polovina sveske popunjena, a ovaj dnevnik sam počela da pišem negde sa možda petnaest godina? Samu sebe teram da otvorim i zavirim u svoje nekadašnje misli ali kao da ne smem. Bler to si ti sve pisala, nema ničega strašnog u tome zar ne? Otvaram svesku i krećem od prvog lista...