Rane iz prošlosti

42.

BLER VUD
Pre tri godine...

Pogledala sam u ogledalo i znala sam sve. Moje srce je to znalo. To nije bilo isto lice, niti ista duša. Iako sam se pravila da jeste. Prošlo je godinu dana od kada ga nema, nije bilo lakše, nijedne sekunde. Ljudima oko sebe nisam
polazivala kako se osećam. Svi verovatno misle da sam bolje ali istina je da bol nikada nije prestala. Niti će. Do sada sam se navikla da ću živeti sa ovom prazninom. Dopustila sam da me proguta.
"Bleki?"
Mama ulazi u kupatilo a ja spuštam četkicu maskare da bih je pogledala.
"Spremaš se?"
Klimam potvrdno glavom pa joj se osmehnem onoliko koliko sam sposobna.
"Vidim da si uznemirena.."
Prilazi mi i uzima moju ruku dok mi se osmehuje. Taj osmeh me ohrabljuje.
"ali put u London je nešto o čemu maštamo."
"Maštamo?"
U čudu pitam.
"To je i moj san koliko i tvoj. Nedostajaćeš mi beskonačno ali sam ponosna što ideš."
Grli me i ljubi me u teme a ja se suzdržim da ne plačem. Koliko god se trudim da budem bolje ne mogu da budem. Ali znam da će mi London olakšati život. Možda prodišem u novom gradu gde me ništa neće podsećati na njega a možda se vratim kući posle mesec dana uplakana. Samo ne mogu da zamislim da radim nešto drugo u životu, pomisao na to da se vraćam u Majami i tražim posao koji ne uključuje balet me plaši.
"Leksi se sprema?"
"Da, uskoro će je dovesti majka."
Ljubi mi slepoočnicu i izlazi iz kupatila. Hvata me trema pred put. To je normalno Bler. Možeš ti to. Podsećam sebe. Ti živiš za ovo.

~~~

Pozdravljanje sa roditeljima je bilo teže nego što sam mislila da će biti. Znala sam da će biti teško ali ovoliko? Svi smo se isplakali. Gledala sam kroz prozor točkove aviona koji se odvajao
od tla. Srce mi je kucalo brže nego pre.
"Jesi li dobro?"
Pitala je Leksi dok se nervozno smeškala. Ja se nisam smeškala. Nisam se ni potrudila. I dalje sam bila smrskana zbog svega, a tuga se pretvorila u bes prema Leksi sa kojom sam davno imala dogovor da idemo u London zajedno.
"Da. Ti?"
Pitala sam iako me nije zanimalo. Imala sam
u planu kada stignem u London da odem u svoj novi dom i blokiram Leksin broj.
"Onako."
Ponovo nervozan osmeh i izdah.
"Samo ne mogu da verujem da idemo u Evropu. I ne mogu da verujem da neću jesti svaki dan mamine palačinke i da neću kupovati tati novine."
Udahnem i zadržavam emocije. Trudim se da ne pokažem koliko me pogadjaju njene reči. Okrećem glavu ka prozoru i grizem usnu.
"Ali Bler, imam tebe. To mi dosta olakšava."
Besno je pogledam a ona zaćuti. Kao da se ujela za jezik kad je videla moj besan pogled pomešan sa plakanjem.
"Ne Leksi. Nemaš ni mene."
"I dalje ćeš da se ljutiš?"
Pita sebično baš onako kako i jeste. Sebično je. Besramno je krila od mene najbolniju stvar koja mi se dogodila. Ima obraza da nakon svega priča sa mnom. Ima obraza da na kraju ipak krene sa mnom u London. Znam da je bio dogovor. Ona je tamo našla posao u svojoj struci advokata i našla je lep stan, ali znam da je krenula zbog mene takodje. I meni je bilo bitno da ona krene sa mnom. Ali, sada bih najradije volela da je ostala što dalje od mene.
"I da želim ne bih ti oprostila."
Guta knedlu i spušta pogled dok gleda u šake postavljenim na njenim kolenima.
"Prošlo je više od godinu dana Bler. I veruj mi da i dalje svi znamo da nisi dobro. Ne želimo da te gušimo i da ti namećemo da nisi nešto prebolela. Samim tim što ne opraštaš meni ne opraštaš ni sebi, a ni Kenu. To želiš? Da se ceo život ljutiš na sebe i nas?"
Brišem suzu i ćutim. Nema pojma koliko me je osećanja obuzelo sve ovo vreme. Tuga, bol i bes su vodili igru emocija. A sreća? Kao da sam zaboravila kako je biti srećan.
"Zar želiš da ceo život budeš tužna i ljuta?"
Pita kao da mi je upravo pročitala misli. Odmahnem glavom. Jedva. Ne mogu ni da pričam jer imam osećaj da ću zajecati čim otvorim usta. Ne želim to. Želim novi početak za svoj život i svoju mladost. Mlada sam i ne želim da sebi uništim život tako što ću plakati za njim. Noć je i plačem. Dan je i nema nikoga, opet plačem. Svaki put kada shvatim da ga nema-plačem. Na to mi se sveo dan.
"Želim novu šansu. Za sve."
Jedva izgovorim. Leksi uzima moju ruku i osmehne mi se čak iako je na ivici suza.
"Nije kasno za novi početak ako stvarno to želiš. Za nove ljude, novi posao. Počevši odavde Bler budi sutra druga osoba kad se sutra probudiš."

mesec dana kasnije...

I tako je i bilo. Donekle. Trudila sam se i nekada nije išlo ali nekada i jeste. Počelo je da mi ide bolje u zaboravljanju Kena. Ne u smislu da sam ga zaboravila kao deo mog života, već više u smislu da naučim da živim bez njega. Prošlo je mesec dana od kako sam u Londonu. Za sad ide, dobro. Zapravo odlično. Leksi i ja se čujemo povremeno, samo što sam joj rekla da želim jedno vreme da se odvojimo. To je trenutno najbolje. Nastavila sam redovno da treniram u novom baletskom studiju po imenu „Ballerines", što znači baletanke. Upoznala sam i trenera koji za mene misli da sam nova nada baleta. Sve ide savršeno za sada. Život ide bolje. Lakše dišem rekla bih. Ulazim u sobu i krećem da rasporedjujem stvari po ormaru koji je u haosu od kad sam stigla. Od kada sam u novoj kući stvari su razbacane po ormaru. Svaki dan odlažem i govorim sa ću ga složiti ali ne stižem. Barem znam da imam obaveze ako ništa drugo. Vadim svu garderobu iz ormara i sa dna ispada sveska. Krv mi se sledi u žilama. Ne. Ne, ne, ne. Ponavljam u sebi dok gledam ukoričenu svesku svetlo ljubičaste boje sa slikom leptira na njoj. Ne može biti. Moj i Kenov dnevnik. Bacam sve svoje stvari na pod i poletim ka krevetu na kom je moj telefon. Odmah okrećem mamin broj i zovem je sve dok se ne javi.
"Mila?"
Javlja se mama.
"Mama.."
Teško dišem. Šaku prislanjam grudima i osećam lupanje srca.
"Bler šta ti je? Nemoj me plašiti."
Uznemireno kaže mama.
"Mama da li si.."
Jedva izgovaram.
"da li si ti spakovala u moj kofer Kenov poklon? Onu svesku?"
Pokušavam da vratim film. Kako nisam videla tu prokletu svesku punu bolnih zapisa? Možda je bila medju majicama koje sam samo strpala u ormar bez gledanja.
"Dušo.."
"Zašto je ona ovde uopšte? Zašto je prokleto u mojoj kući a ne negde uništena ili sačuvana kod njega?"
Jecam. Mama me upozorava da se smirim ali jedva mi njene reči dopiru do glave od besa i jecanja.
"Bler. Kada budeš spremna možeš da pročitaš tu svesku. Sada nisi."
"Mama ja.."
"Ken je zamolio. Nisam mogla to da ne učinim. Dušo. Samo mi obećaj da nećeš čitati ništa u njoj dok ne shvatiš da si naučila da živiš bez njega."
Gledam u svesku na podu.
"Obećaj."
"Obećavam. Nema sveske."
Prekidam vezu. Ostavljam telefon i naginjem se da bih uzela svesku koju nisam imala nameru ikada više da vidim, a kamoli da čitam. Stavljam je na vrh svog ormara i trudim se da zaboravim da sam išta videla. Šta je napisao? Kopka me. Ali neću pročitati. Neću se uništiti zbog radoznalosti. Šta god da je bolno je, imam osećaj.