"Fotografija ljubavi", ZAVRŠENA

uvod

•• Uvod ••

Odložim i poslednju pozivnicu na gomilu sa ostalim i uspravim se lepo u svojoj stolici.

"Napokon." - prokomentarisala sam za sebe.

Ustanem i dohvatim svoj kaput sa čiviluka, te ga obučem. Krenem ka vratima i tada začujem zvuk telefona. Počnem da ga tražim po torbici i kada uspem u tome ugledam ime svoje najbolje drugarice na njemu.

"Reci Sissy.", kažem kada se javim.

"Je l' si završila?", upitala me je.

"Jesam. Evo izlazim upravo.", odgovorila sam joj, dok sam izlazila iz kancelarije.

Na vratima ugledam svoju asistentkinju, Lauru.

"Za Vas.", rekla je svojim piskavim glasom, a u rukama je držala buket prelepih belih ruža.

"Zovem te kasnije Sissy.", izgovorila sam na brzinu i prekinula poziv.

"Od koga je?", postavim joj pitanje, a ona odmahne glavom.

Vratim telefon natrag u torbu i uzmem buket iz njenih ruku.

"Hvala, Laura. Sad možeš da ideš.", zahvalila sam joj se i vratila nazad u kancelariju.

Suzim oči i počnem da razmišljam. Ko je mogao da mi pošalje ovo? Tada mi na pamet padne jedna osoba. Jedina osoba koja je znala da obožavam bele ruže i zbog čega mi se osmeh ocrta na licu. Ali onda se vratim u realnost. Nije moguće da je on. Nisam videla svog najboljeg prijatelja već skoro deset godina, ne može biti on i osmeh mi odmah padne u ravnu liniju.

U tom trenutku ugledam i poruku medju ružama.

"Vidimo se uskoro, lutko." - pisalo je na malenom pravougaonom papiru.

Opet mi je on pao na pamet, jedino me je on tako zvao. Ali ne moguće je. Zar ne?

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮